Свечано богослужење, у којем је учествовао император Николај Први, парада војске од 100 хиљада војника, који су победили армију Наполеона у Отаџбинском рату 1812. године и сто хиљада гостију, који су пратили ту церемонију… Тако је 1834. године на Дворском тргу Петербурга  био откривен споменик у част победе над Наполеоном – Александровски стуб. Протекле године је обележена 175. годишњица тог симбола Петербурга и уведен Дан Александровског стуба, који ће се је ове године обележио 10. сепембра.


Грандиозни споменик подсећа на свечане античке  споменике, на пример, Фароски светионик у Александрији, јер и њега називају Александровским стубом. То је јединствени пример таквог типа споменика у светској историји архитектуре, - истакао је у интервјуу Гласу Русије историчар уметности Павел Павлинов.

Он се одликује не само дивним пропорцијама. На њему нема ништа сувишно: то је својеврстан минимализам, али само огромних размера. То изгледа изврсно! Пре свега, стуб је центар огромног Дворског трга у Петербургу. Симболично је да је управо на том месту  постављен стуб, на врху којег је скулптура анђела-чувара – не само северне престонице, већ и читаве Русије. Александровски стуб је својеврсна алтернатива Вандомског стуба у Паризу са кипом Наполеона. Замисао се са стоји управо у томе да се одустане од величања императора. Иначе, - наставља историчар уметности, -  идеја да се стави Анђео, - није се појавила одмах. Прво се планирало да се тамо стави кип Александра Првог, затим руског војсковође свеца Александра Невског. Између осталог, дан подизања стуба – 30. август није изабран случајно: он се светкује као Дан преношења моштију Александра Невског у Петербург у Александро-Невску лавру. Дакле, у симболичкој  фигури Анђела су, свакако, видели и Александра Невског.

Постоље споменика је украшено симболичким сликама, посвећеним победама руских војника. То су алегорије река Немана и Висле које су прелазиле руске снаге, када су терали Французе из Русије; фигуре Милосрђа и Правосуђа, Мудрости и Изобиља, најзад Победе и Мира. Иначе споменик одговара руском укусу мада је у њему заступљено мноштво других стилова, - истиче Павел Павлинов.

Почетак 1830-их година је доба, када се стварао тај споменик, - то је постепено напуштање класицизма, увођење руско-визанитијског стила, свега што је повезано с Древном Русијом. То је подржавала Академија уметности, између осталих и њен председник Олењин. Управо према његовом укусу на Александровском стубу су приказани стари руски оклопи и наоружање, копирано из руских музеја. Све се то вешто уклапа у општу стилистику и представља логични завршетак читаве епохе. То је последњи споменик огромних размера у стилу класицизма. Све што настаје после тога одражава сасвим други дух. Овај споменик  одражава последње деценије  заједничке Европе. Александровски стуб је још повезан с руско-француском стилистиком, зато, између осталог, Анђео има крст са четири крака. То није правослани крст: он изражава општехришћанску хуманистичку идеју.  Немогуће је да се тврди да је после 1812. године однос Руса према Французима постао негативан. Свакако, када су подизали  Александровски стуб,  мислили су и на погинуле Русе, и на погинуле Французе. Француска је, свакако, много дала Русији у области културе и уметности.

Између осталог, саговорник Гласа Русије Павел Павлинов је директни потомак чувеног француског официра Лансереа, рањеног у рату 1812. године, који је остао у Русији. Он је ударио темељ чувеној руској уметничкој династији. Иначе, идеја Александровског стуба такође припада  Французу, архитекти Огисту Рикару де Монферану, који је назвао своју замисао Стуб у част свеопштег мира. 1814. године, када су руске снаге победоносно ушле у Париз, он је  поклонио Александру Првом Албум различитих архитектонских пројеката, међу којима је био и прототип будућег стуба. Тај је догађај преокренуо живот Монферана: он је био позван у Петербург ради изградње чувене Исаковске саборне цркве. Тек касније се он вратио идеји стуба, - прича Павел Павлинов.

На стубу се радило доста дуго. Сами размери тог пројекта пренеражују!  Висина споменика са анђелом износи 47 метара.  Ради изградње темеља је било искоришћено више од хиљаду шипова дугачких по 6 метара, затим је постављена огромна плоча подножја тешка 400 тона. Дуго се тражило место из којег би могли донети гранит. Одабрали су га стручњаци-геолози, посебан огроман тим се бавио транспортовањем гранита које је трајало око годину дана. Изврсни мајстор за изградњу бродова Гласин је ради тога конструисао специјалну шлепу. У том је пројекту учествовало мноштво стручњака из различтих струка. Монферан је контролисао основне радове.

 Управо њему припада чудо инжењерске мисли: постепено сужавање стуба од постоља до самог врха. Између осталог, стуб ништа не везује за постоље, он се држи само захваљујући својој тежини. Зато су се Петербуржани прво бојали да ће он пасти и трудили  да му не приђу. Ради тога да докаже  да није то опасно архитекта је сваког јутра шетао близу стуба и то скоро до саме своје смрти…

Монфераново дело чврсто стоји на свом месту и подсећа свет на вечне вредности.