Нил Никандров, Фонд Стратешке културе
Иницијативу о стварању Пете социјалистичке интернационалне председник Венецуеле Уго Чавес покренуо је у Каракасу 21. новембра 2009. године, на конференцији 55 левих и партија левог центра.
Управо је тада Чавес изговорио речи, које ће више пута цитирати новинари, историчари и биографи боливаријанског лидера: „Ми смо обишли цео свет и свуда су нам се обраћали са позивима да се латимо организације Пете интернационале. У условима капиталистичке кризе и ратне опасности, која је бременита уништењем човечанства, постизање савеза левих и револуционарних партија, спремних да се боре за социјализам XXI века, - то је свеопшти народни захтев“. Чавес је позвао госте да подрже његову иницијативу и рекао, да је спреман „у границама својих скромних снага“ приступити том нимало лаком послу. Иницијатива председника поздрављена је од стране гостију дуготрајним овацијама.
У тексту „Каракаског споразума“ који је резултат сусрета нема ни речи о Петој интернационали. У документу су назначени општи задаци на удруживању напора у циљу заштите социјалних тековина и слободе народа од посезања империјализма. Посебно се указује на пораст агресивности од стране Сједињених Држава. „Нове опасности шире се како у нашем региону, тако и у целом свету као последица стварања и јачања војних база у братској републици Колумбији, у Панами, на Аруби и Курасао, напада на еквадорску територију, упади у Ирак и Авганистан“. Набројане су и многе друге опасности, укључујући „рушење (капитализмом) животне средине, које се повезује са променом климе, глобалним отопљењем, изумирањем биолошких и биљних врста“.
„Каракаски споразум“ је према одређењу учесника форума „револуционарни водич пута“, који оријентише не превладавање оних изазова и проблема, са којима се данас суочава човечанство. Међутим, Чавесов предлог о стварању Пете интернационале у принципу отвара нове политичке хоризонте. Учесници сусрета у Каракасу су у својству допуне Споразуму усвојили „Специјалну одлуку“ уз одобрење Чавесовог предлога о формирању Социјалистичке интернационале као највише „инстанце“ социјалистичких партија, организација и социјалних покрета. У „Одлуци“ је истакнуто, да ће се тај орган бавити „израдом опште стратегије антиимперијалистичке борбе, за превагу социјализма над капитализмом и формирањем солидарне економске интеграције новог типа“. Нова иницијатива је формулисана мекано, али подтекст те спољашње мекоће је забрињавајући: Венецуела се подвргава нападима САД са свих страна, уз коришћење најсуптилинијих средстава. У Вашингтону не искључују решење „проблема Чавес“ уз помоћ силе: у том се циљу око Венецуеле стварају нове војне базе и организују завере. Те планове могао би да паралише нови снажни масовни покрет. И важно је да се он организује у Латинској Америци, Азији, Африци, да се прошири на територију Европе, па и самих Сједињених Држава, у којима Чавес има потенцијално утицајну логистичку базу, нарочито међу обојеним становништвом...
Званично је своје планове о стварању нове Интернационале Чавес објавио 22. новембра 2009. године на отварању Првог ванредног конгреса Уједињене социјалистичке партије (PSUV). За припреме основачког конгреса Интернационале формирана је Радна група. Уједињена социјалистичка партија Венецуеле укључила је одредницу о подршци Петој Интернационали у своја статутарна документа.
Могућност придруживања „Споразуму“ остаје отворена за све партије и покрете, који подржавају Чавесову иницијативу. Са ентузијазмом су тај пројекат прихватили у Никарагви: владајућа партија Фронт националног ослобођења (FSLN) активно помаже Венецуеланцима у припремама основачког конгреса. Тесно сарађују са њима и салвадорски истомишљеници из Фронта националног ослобођења „Фарабундо Марти“ (FMLN).
Одређену суздржаност према иницијативи Чавеса испољили су Кубанци. Острво има премного проблема, скопчаних са реорганизацијом и модернизацијом економије, повећањем животног стандарда становништва, супростављањем подривачкој делатности специјалних служби САД. Да, Куба ће подржавати Чавеса са Петом интернационалом, али остајући у сенци.
Каракаски споразум има поприлично опонената. Међу њима су партије социјал-демократског усмерења, које одбацују целисходност стварања антиимперијалистичке Интернационале. Поред осталог, бразилска Партија рада (партија Инасиа Луле да Силве) инсистира на томе, да су „сасвим довољни“ „Форум у Сао Паолу“ и Светски социјални форум за борбу за социјализам и организацију протеста и демонстрација. У пракси пак, „Форуми“ су деградирали идејно; и данас су они полигон за „самоизражавање“ проблематичних група и НПО који се финансирају из тајних фондова ЦИА и представника сексуалних мањина.
Са појавом „Специјалне одлуке“ у целом свету приметно су оживеле троцкистичке организације. У „Интернационали“ коју пројектује Чавес они би желели да виде континуитет са IV Интернационалом Троцког. А повод за то је боливаријански лидер давао више пута, називајући себе у жару дискусија „троцкистом“, присталицом „теорије перманентне револуције“. Идејно наслеђе Троцког Чавес је искористио приликом разраде статутарних и програмских докумената PSUV. Нема сумње да ће оно бити узимано у обзир и у процесу формирања Пете интернационале.
Индикативно је да је боливаријанско руководство уприличило одржавање форума левих политичких партија и покрета у Каракасу манифестацијама које су организоване поводом 70-годишњице убиства Троцког. У Каракас је позван и његов унук – Всеволд Волков, директор музеја Троцког у Мексику, који је учествовао на конференцијама и дебатама, радо делећи савете и препоруке руководиоцима PSUV.
Некада маргиналне троцкистичке групе сада се активно укључују у структуре PSUV. По нивоу идејно-политичке припремљености оне су за главу изнад значајног дела њеног руководећег језгра. У прошлости је Чавес покушавао да за изградњу PSUV искористи кадровски потенцијал венецуеланске компартије (КПВ), али је одлучно одбијен: венецуелански комунисти нису желели да се „расплињују“ у аморфној и не нарочито ефикасној организацији са неодређеном будућношћу.
Постојеће сумње у политички трезвени разум троцкиста свакако су оправдане. Али ипак перспектива политичке сарадње са Чавесом може удахнути нови живот у организацији троцкиста, инспирисати их на активну делатност у редовима PSUV и Пете интернационале. За политологе нису тајна пријатељски односи боливаријанског лидера са Аланом Вудсом, водећим троцкистом теоретичарем, кључном фигуром у организацији „Међународна марксистичка тенденција“ (ММТ). Његови чланци и књиге о Чавесу нису лишени похвала. Али је главно нешто друго. За троцкисту Вудса Боливаријански процес је неодвојиви део „светске револуције“ и мора се подржавати од стране свих троцкистичких организација.
Прогресирајуће јачање политичког савеза између Боливаријанаца и троцкиста брине компартију, политичке симпатије Чавеса данас већ нису на страни КПВ. Разлог за то је делимично у критичким иступањима председника компартије Херонима Карере поводом стварања Пете Интернационале. У интервјуу, који је он дао листу „Насионал“ (непријатељски расположеном према Чавесу) крајем 2009. године пројекат Уга Чавеса је подвргнут веома жестокој критици. По мишпљењу Карере, председник је „ретка птица на три ноге – Боливаријанац, хришћанин и понекад марксита“, који нема довољну теоријску припрему за реализацију пројекта, јер је он „човек промењивих политичких погледа и превише се одушевљава новом прочитаном књижицом или мишљењем људи који имају доступ његовом телу“. По речима Карере, „Венецуела није центар света и њена револуција је прилично скромна појава“.
Те и сличне изјаве Карере руководство КПВ је дезавуисало на ванредном пленуму ЦК, али компартија ипак није успела да на прави начин нормализује односе са Чавесом.
Оснивачки конгрес Пете Интернациуонале, чије је одржавање Чавес планирао у априлу ове године, одгођен је на неодређено време. Радна група се уздржава од било каквих коментара. Судећи по свему, припремни процес се одвија уз значајне тешкоће. На то утиче и укупна ситуација у Венецуели – 26. септембра треба да се одрже парлаемнтарни избори. Очување у Националној скупштини доминирајућих позиција PSUV је у овом тренутку најнеодложнији задатак.
Јуче одржани избори на Косову и Метохији донели су и нову политичку реалност. Досадашњи функционери и странке су доживели потпуни дебакл, а опозиција на велика врата ушла у "мејнстрим"...