Већ пету годину најстарије позориште у Русији, Александринско, започиње сезону „конгресом" највећих колектива света. Међународни позоришни фестивал Александрински отворен је у Петербургу 14. септембра.
 

Желели бисмо да руски гледалац чује родну и његовом срцу блиску мелодију у сазвучју других гласова. Јер специфика руске позоришне културе јавља се не у изолацији, већ управо у контексту, убеђен је Валериј Фокин, уметнички руководилац Алекснадринке и један од лидера европске сцене. Усмерење свог позоришта он формулише овако: интеракција класике са савременошћу, чак у њеним најрадикалнијим формама.

Мислим да је задатак таквих великих националних позоришта као што је Мало у Москви, као Александринско у Петербургу, у томе да се класика даје на тим сценама, сматра редитељ. Али тешкоћа се састоји у томе да се са једне стране не стоји пред класиком на коленима, а са друге да се очува њена суштина. Велики редитељ Герогиј Товсотногов је у своје време врло тачно рекао: Од класике треба да буде такав осећај као од прочитаних јутарњих новина. Да се у класичним драмама виде некакве данашње појаве, карактери, неочекивани обрти.
 

Све то је присутно у представи која је отворила петербуршки фестивал: Укроћена горопад у режији истакнутог литванског редитеља Оскароса Коршуноваса. Он сматра Шекспира једним од најактуелнијих драматурга. Редитељу активно помажу глумци Александринског позоришта: у њиховим импровизацијама рађају се неочекиване нијансе. Непромењива је само редитељска идеја - преврнути све у класичној представи наглавачке: променити места мушкарца и жене, претворити човека у лутку. Још сместити радњу међу инсталације од бисти Пушкина, Сократа и Чајковског. Али не ради епатирања: Коршуновас тежи филозофском осмишљавању самог појма театралности.

Суштина комада није у томе како мушкарац осваја жену. Суштина је у следећем: то је као прво мисао Шекспира о театралности, о томе да позориште, машта о преображавају света. А као друго, у томе да је љубав такође игра. Док траје игра, траје љубав.
 

А ево друге љубавне приче. Јевреј преживео Други светски рат, растрзан је између три жене: актуелне супруге, пољске сељанке која га је крила од фашиста, љубавнице и прве жене која се изненада појавила, иако се сматрало да је погинула. Такав је сиже представе Непријатељи. Љубавна прича Јевгенија Арјеа. Као исељеник из СССР, он је у Израелу основао позориште Гешер, једину трупу у свету где исти састав глумаца игра на два језика: руском и хебрејском.
 

Мени веома ласка, каже Валериј Фокин, што могу да поздравим на нашој сцени и корифеја пољске режије Јежија Јароцког: он ће представити у Петербургу представу националног позоришта Народови - Танго. Уз то Петербург и Париз ће разменити две Женидбе: на фестивалу ће александринци дочекати Фигарову Женидбу Бомаршеа, а на сцени Театра де Вил они ће прказати Гогољеву Женидбу.