Питање није испразно. На јарославском Светском политичком форуму „Савремена држава: стандарди демократије и критеријуми ефикасности“ И.Јургенс, председник управе Института за савремени развој (ИНСОР), професор Државног универзитета – Високе економске школе, који је на  овом скупу био модератор секције „Регионални системи глобалне безбедности“,поднео је реферат под насловом „Ми можемо успоставити елегантније односе са НАТО“ (1).
 

Сама по себи је та чињеница зачуђујућа, или је из реда оних, које не чиле из ума. Референт је како лично, тако и у саставу Института на чијем је челу, у више наврата аргументовао свој поглед на интеграцију Русије у Северноатлантски војни савез.  Тако је  почетком 2010. године јавности понуђен концептуални рад „Русија XXI века: лик жељеног сутра“, у коме колектив ИНСОР подробно  излаже низ могућих сценарија интегрисања са НАТО у кратко-средње-дугорочнијој перспективи.
 

Исто се тако нико неће изненадити ни од опседнутости тежњом постјељцинске политичке врхушке да се  укалупи у свемогуће глобалне структуре, па и оне војне. Ту се мисли и на учешће (за сада не нарочито значајно, углавном пасивно, попут давања ваздушног простора или изнајмљивања радарских станица) у „мирне“, а у суштини казнене, операције Алијансе против земаља и народа, непокорних новом (прекоокеанском) светском поретку, и на демонтажу оружаних снага  под видом реформе, у току које је Руска армија фактички прилагођена структури оружаних снага држава – чланица НАТО и већ наоружана отприлике са 30 процената натовским, или заједничи са натовским оружјем (1).
 

Тако је, како је говорио рушитељ велике државе СССР, „процес кренуо“. Остало је да се реше ситнице: у току дила вешто истрговати  од заинтересованих за  поспешивање процеса „достојно место под сунцем“ у „новом светском поретку“, по могућности  проширити за њих  нишу коју заузимају они у глобалним владајућим структурама – политичкој, војној, финансијској. А НАТО је једна од таквих структура. Како је  реферисао И.Јургенс у  Јарослављу, постоје три предуслова  по којима се северноатлантском „купцу“ може учинити повољном  та примамљива понуда „руског продавца“.
 

Као прво, „логика изградње посебних односа између Русије и НАТО  на крају крајева се оријентише на стратешко партнерство...на савез Русије и НАТО, на интеграцију Русије у обновљени НАТО, а такође на чланство у НАТО – у дугорочној перспективи...“ Друго, Русија је изјавила да...“тежи ка промени архитектуре евроатлантске безбедности“, а на скорашњем лисабонском самиту НАТО, на коме ће се усвајати стратешка концепција Алијансе“,  руководство блока требало би да се „одреди поводом најављене сопствене трансформације“. И треће,„Русија има посебни статус велике државе у Евроатлантику, и зато се можемо прикључити НАТО искључиво под посебним условима“.

Другим речима, реферат ИНСОР подсећа на морални кодекс оних девица, које кажу клијенту: „спремне смо да легнемо, али најпре да се договоримо о цени“. Заправо, отуда и проистиче одговор на питање „Зашто би Русија у НАТО?“:  Русију маме у Алијансу у интересу сталежа који  претендује на очување власти и богатства у постглобалистичком свету – свету осиромашеном  финансијско – привредним, организационо-политичким и војно-полицијским  управљањем новог хегемона, који хрли ка светској доминацији.
 

Транспарентни циљеви  предлагане mésallianceизмеђу Русије и НАТО чак ни у најмањој мери  не одговарају интересима руске државности, руског народа, па и уопште становништва наше «несразмерно велике и богате“,  по мишљењу „цивилизованог света“, „територије“. Аутори реферата ИНСОР све то из  разумљивих разлога прећуткују, стављајући акценат искључиво на организациону страну питања и свесно игноришући његову суштину. А суштина је више него  занимљива.
 

Од почетка људске историје војни савези  нису се склапали  зарад пријатељства.  Најчешће у њиховој основи леже подударност интереса и супростављање заједничком непријатељу. Други тип таквих алијанси је сателитски: вазал је у обавези да са оружјем у рукама наступи на страни суверена, а овај ће их са своје стране,  заштитити. И трећи, најређи вид савезничких споразума јесте политичко маневрисање:  слабијем је потребно да добије на времену да би се изједначио са снажнијим. У који би од ових типова могло бити  уврштено укључивање Русије у НАТО, које пропагира Јургенс и његови истомишљеници?
 

Последњи тип се из разматрања може искључити сместа, јер он претпоставља постојање код „савезника“ ако не једнаких, а онда  упоредивих војних потенцијала.  За четврт века „реформатори“ у Русији успели су да учине, рекло би се, немогуће – толико су разорили остале им у наслеђе од СССР великодржавну науку и производњу, да су  изгубили способност да производе скоро било које сопствено наоружање за потребе одбране државе. А некада страшна армија  за непријатеље Отаџбине, деморализована и разоружана од стране „војних реформатора“, претворила се у целини у нешто мало борбено способно и ако је за неког и страшна, онда су то патуљасти суседи попут Грузије и Естоније.
 

Истина, остала је извесна количина трошних, недемонтираних ракета стратешке намене, које омогућавају да се у случају потребе  дубокомислено  каже како ето и „ми имамо нуклеарну батину“ и „како ћемо  ракете преусмерити“... Међутим, са удаљавањем од XX века чак ако се и поправе термини као што су „непромишљеност Руса“, и да је „лет њихових ракета непредвидив“, тај аргумент је све бледуњавији из разлога опремања оружаних снага потенцијалних противника најновијим високотехнолошким типовима наоружања.
 

Не пије воду ни предлог о томе, да је у основи „жељеног“ за Русију савеза са НАТО  намера „дружења против заједничког непријатеља“.  Тај исти Јургенс, набрајајући сфере будуће савезничке сарадње, назива у својству таквих „учеше у заједничким мировним операцијама“ (укључујући Авганистан, Киргизију итд.), „учешће у колективним војним операцијама  у циљу реаговања  на реалне (тојест, за сада хипотетичке) опасности“, „заједничко кризно реаговање“, „супростављање пиратству и наркоопасности“. Потешко је  признати  набројено „озбиљним непријатељима“, које оправдава укључивање у Алијансу. А све остало, што је укључио шеф ИНСОР у ред потенцијалних  праваца за партнерство, и уопште у удруживање против непријатеља , са тим нема благе везе, већ има чисто технички карактер  као: „сарадња по војној линији“,  прекид маневара „непријатељског“ по духу карактера“, „интеграција система ПВО, ПРО, размена података о лансирању ракета и ракетних носача“, „војнотехничка сарадња“ (1).
 

Према томе, једини основ за учешће Русије у саставу војног блока НАТО остаје улазак у исти у својству колонијалног, или полуколонијалног сателита. Ако гледамо са стране НАТО, онда ни у каквој другој улози Руска Федерација и не може бити  укључена у трансатлантски савез,  јер  су у овом тренутку једино она и Кина за Алијансу прави  потенцијални противници на путу ка освајању светске доминације (2). И прелазак једне од те две државе на супротну страну могућ је једино под условом  да призна своју потпуну и безусловну подчињеност.
 

Заправо, горе речено је исказано и у реферату И.Јургенса – како у опису спремности за потпуно расплињавање у спољној војној структури (види наведене горе „сфере сарадње“), тако и у сервилним нотицама  камчења од будућег суверена „посебних великодржавних услова придруживања“. И одмах постаје јасно шта је управо предмет трговине ичиме је у стварности одређени део владајућих кругова спреман да  плати раст свог „глобалног рејтинга“  приликом интегрисања Руске Федерације у НАТО.
 

Као прво, прелазећи под заставу Северноатлантске алијансе, Русија се добровољно опрашта од статуса самосталне геополитичке силе. Самим тим она не само да  нарушава постојећу у свету стратешку равнотежу, него добија и „заједничког противника“, који за НАТО, након што му се прикључи Русија“, остаје једино Кина.   При том  на руској страни истовремено настаје обавеза  да као нови савезник искаже своју лојалност, учествујући у њиховим операцијама успостављања „новог поретка“ и освајања стратешких мостобрана око НР Кине. Природно да ће ова последња, као и друге жртве глобалне незајажљивости, то узети  у обзир.
 

Друго, Русија ће се, слично осталим сателитима Алијансе, наћи пред чињеницом „пријатељске окупације“ са  њене стране – појављивање  на руској територији натовских војних база,  размештање и дозвољавање слободног транспорта натовске технике и наоружања на руској земљи. Господин Јургенс је о томе говорио практично отворено (1).
 

Треће,  у случају  да дође до директног оружаног конфликта НАТО са Кином, територија Русије, која географски предствља тампон зону између атлантског Запада и кинеске суперсиле, аутоматски ће се  претворити у позорницу ратних дејстава са свим последицама које из тога произлазе.  И четврто,  најмања од тих последица ће бити  губљење макар привидне самосталности Руске Федерације, њено рашчлањавање и подела међу главним учесницима конфронтације.
 

Улазак Русије у НАТО не само да не може  значити било шта корисно нашој земљи, него  и представља  - по разорности последица које ће потом настати – увертиру у њено самоуништење.  И ако се неко ускоро у земљи и лати посла да лобира и припрема  такав догађај, он то очигледно чини не из непознавања значаја свог деловања, већ из чисте користи и равнодушности према судбини Отаџбине и сународника.

_________________________________________

(1) И.Јургенс. МИ  можемо успоставити елегантније односе са НАТО.  Излагање на секцији „Регионални системи глобалне безбедности“ Светског политичког форума 2010 „Савремена држава: стандарди  демократије и критеријуми ефиаксности“, Јарослављ, 09.09.2010. године https://www.gpf-yaroslavl.ru/viewpoint/Igor-YUrgens-My-mozhem-naladit-bolee-elegantnye-otnosheniya-s-NATO
 

(2). M. Chossudovsky Preparing for World War III, Targeting Iran. Part I: Global Warfare, https://www.globalresearch.ca/PrintArticle.php?articleId=20403
 

M. Chossudovsky. Towards a World War III Scenario? The Role of Israel in Triggering an Attack on Iran. Part II The Military Road Map, www.globalresearch.ca/PrintArticle.php?articleId=20584


Чланак је написан специјално за Фонд стратешке културе