Оставимо ли по страни све бројне разлоге пристојности које овој поворци одузимају сваку оправданост, више пута помињану ЛГБТ диктатуру, долазимо до теме која сваким даном постаје све актуелнија: јесу ли моја права довољно „мањинска“ да би била поштована и шта власт још може да учини да их смањи на меру која би јој била потаман да угуши свако другачије мишљење и сваки другачији одговор на малопређашње питање?

Такође се питам: зашто бака Славица и посланици њене скупштине који су најавили присуство сексу у граду, нису присуствовали и прошлогодишњој породичној шетњи којом су промовисане и породичне вредности? Као да мањинска права нас, који се залажемо да се „мама“ и „тата“ не замене безличном конструкцијом „један од родитеља“, као и за све традиционалне вредности породичног живота у Србији, нису довољно афирмисана у фамозној европској легислативи, па онда ни наша Скупштина и Влада немају став о томе?!?

Уосталом, ако скупштинска тела буду шетала обнажена београдским улицама, бар ће и они који до сада то нису коначно спазити европејски вешто скројено „царево ново одело“. Било би заиста занимљиво замислити како изгледа нагота скупштинског тела када свуче скупоцена одела и ципеле: има ли ичега испод најквалитетнијих енглеских штофова и изнад најмекше коже италијанских ђонова?


Шта мислите каква ће бити наша парада?

Али ова блага иронија није ми довољна да у себи не вриснем као и већина грађана Србије: О чему ви то причате, о каквим правима, чијим!? А где су права оних малобројних Срба на Косову и Метохији у чије име потписујете срамне резолуције, или шта је са недавним догађајима у Рашкој области о којима се бојажљиво, као да то није део територије Србије, изјашњавате? Да ли знате у каквим се болницама лече Срби, у каквим дилемама су породиље при избору болнице у којој ће да се породе јер су нпр. кревети из јапанских донација премали да би могле у њих да легну?! Шта је са отпуштеним радницима којима деца ових дана крећу у школе, са нелегалним приватизацијама које су оставиле људе без основних средстава за живот и основног права на рад? Колико је сиромашних у Србији, колико избеглица чами деценијама у колективним смештајима без купатила, грејања, воде…? Пита ли неко ратне војне инвалиде и ветеране од чега живе, самохране родитеље, пензинере… и да не набрајам даље?

Можете ли да замислите „параду“ свих оних у Србији који су заиста поносни па живе како знају и умеју, јер их је срамота да се жале, јер су навикли да трпе и састављају крај с крајем тако да се и сами питају како су успели да преживе претходни месец? За такву једну „параду“ која би потекла престоничким улицама не треба много маште ни вама на власти, ни вама у тзв. опозицији који то одавно нисте.

И док су нама сећања на уличне реке људи још свежа, вама су, верујем, запретена незарађеним платама, повластицама, небројеним квадратима станова, кућа, базена и исто тако непобројаним функцијама… Нама неће бити тешко да их додатно освежимо, и док се ви почнете присећати - ето нас у свенародној паради пред вашим вратима колико већ 10. октобра.

Можете нас звати како год хоћете, али ускоро долазимо.

Време је за свенародни протест против система у Србији

Потписима против "параде поноса"

Елементи идеологије хомосексуализма