За Русију и земље које чине ЗНД, чак за многе земље Источне Европе које су се придружиле ЕУ, до данас остаје актуелно питање односа према својој недавној прошлости. Рекло би се да су званичне оцене тог период акоји је протекао у знаку комунистичких идеја дате. Али на нивоу менталитета веза са том прошлошћу још није прекинута. Треба ли се држати ове прошлости или је то опасан пут за оне који намеравају да иду напред? Таква је била тема јавне дискусије на руском федералном ТВ каналу Култура.
 

Новинар Николај Усков, на пример, иснистира: Прошлост теба анализирати, извлачити моралну поуку из њених грешака, али не треба се држати за њу.
 

За прошлост је опасно држати се, то значи неспособност да се живи у садашњости, што се у Русији претворило, по мени, у претећу друштвену тенденцију, примећује Николај Усков. Људи више воле да живе у ћелији убуљалих благодушних фантазија о јучерашњем дану, ослањајући се на углавном лажне стереотипе и не радећи на томе да данашњица постане боља. Већи део становништва није у стању да се уклопи у савремени живот, не поштује га, сматра га погрешним. Али нема повратка, то је очигледно, треба себи налазити место у новом свету, треба да човек учи да живи данас.
 

Када се друштво превише јако држи за прошлост, оно престаје да предлаже нове идеје и почиње да касни у свом развоју. То се јасно види у уметности, у културном животу, сматра позоришни критичар Марина Давидова.
 

Никако не можемо да схватимо да ради тога да живимо у садашњости морамо да нађемо њој адекватне естетске и социополитичке форме, тврди Марина Давидова. Управо зато живимо у земљи Шилова и Глазунова, уметника за које се чекало у реду, истина само код нас, а не у Европи. А шта је ово сликарство ако не покушај да се обнови уметничка форма прошлости? Ми не производимо смислове, у томе се састоји наше неумеће да живимо у садашњости.
 

Супротне тачке гледишта придржава се писац Андреј Геласимов, добитник књижевне награде Национални бестселер:
 

Мени се чини да је много опасније држати се за садашњост, зато што је она испуњена шумовима, сметњама, тренутним смисловима који нас одвлаче од важних ствари. То што нам је остало од прошлости у којој се већ десио одабир, то су у суштини величанствени догађаји и фигуре.
 

Од прошлости се не можемо ограђивати, ма како да је човек оцењује - такву мисао је изразио учесник дискуције историчар Валериј Керов.
 

Човек не може да нема прошлост, и породица такође, читава земља тим пре, каже историчар. Или имамо нашу прошлост или ћемо имати туђу прошлост, то исто може да буде. У тој ситуацији једини излаз је да се озбиљно бавимо историјом. Ми можемо да је оцењујемо на разне начине, али тајити неке чињенице било би антисоцијално.
 

Дијалог са историјом је неисцрпан, у сваком случају води га сваки народ.