Украјина: хоће ли Запад прогледати?

После нормализације ситуације у Украјини ова земља може да постане геополитичка награда коју нико неће бити у стању да искористи – такво мишљење изразила је у свом актуалном коментару америчка новинска агенција АР.

Позивајући се на мишљења експерата из САД, она је упозорила на претерану еуфорију поводом наглих промена у Кијеву. Тему наставља наш коментатор Петар Искендеров.

Тако аналитичар АР Вејн Мери сматра да пошто се слегне прашина од сукоба у центру Кијева, неизбежно ће се појавити питање новца. Ко ће плаћати излазак Украјине из дубоке кризе у условима када сами лидери који су победили изгледа тешко могу да се договоре иземђу себе? Према сведочењу ексепрта, објективно Украјина стоји прилично ниско на списку спољнополитичких приоритета СА у поређењу, рецимо, са сиријским проблемом, израелско-палестинским мировним процесом и нуклеарним досијеом Ирана. Ако не САД, онда ће плаитити Европа? Али овде су расположења још више противречна. Лидери ЕУ поздрављају то што они називају демократским променама у Кијеву, али хипотетичних 20 милијарди евра могу да оду само на спречавање банкротства Украјине. Шта даље може да се деси са украјинском економијом у дугорочној перспективи за сада се не зна.

Међутим, хаос и анархија у Украјини уз пратњу геополитичке реторике Запада прете не само конкретним економским губицима и новим таласом противречности у Европи, већ и опаснијим међунароционалним конфликтима по узору на бившу Југославију – само још опаснијим. У случају Украјине ескалација насиља и национализма неизбежно ће увући у конфронтацију Мађарску, Румунију, Турску и друге земље које ће осетити потребу да се заложе за своје саплеменике или браћу по вери у Закарпатју, Буковини или на Криму. Па и напаћено реглисање придњестровског конфликта неизбежно ће бити таоц сличних расправа, сматра руководилац Центра за политичка истраживања Економског института РАН Борис Шмељов:

- Тренутно видимо да Европа сама по себи плута постепено у страну не само ултрадесних или ултралевих партија, већ ка оним структурама које на неки начин деструктивно делују на читав систем социјалних и политчких веза европских држава. То што видимо у данашњој Европи одражава дубоку кризу и европске демократије у целини и између осталго европског партијског система.

Али не треба заборављати да једном покренут процес стиче способност да се развија независно од воље својих првобитних архитеката, и шта више, све теже подлеже корекцији. Управо у томе се данас састоји главна опасност оног што се дешава у Украјини. То што су прво Европа и САД видели као покушај да се земља врати у токове евроинтеграције, претварасе у најопаснију европску претњу од доба распада Југославије.

Петар Искендеров,