Древне „Дауријске“ степе

Међународни биосферни национални парк „Даурскиј“ на југу Забајкала може бити уврштен у Списак светског наслеђа УНЕСКО. Степе Даурије могу се назвати кључном тачком за орнитологе целог света: овде се гнезди 135 видова птица, од тога се 25 врста налази под међународном заштитом.

1994. године Дауриски парк, заједно са кинеским „Језеро Далајнор“ и монголским „Монгол- Дахуур“ образовали су Међународну територију под заштитом „Даурија“ која се простире на скоро два милиона хектара. Стручњаци из ове три земље припремају докмента за укључивање степе Даурије у Списак светског наслеђа УНЕСКО. Добијање овог статуса, а са њим и озбиљне материјалне потпоре, омогућиће ефективно очување овог јединственог региона степе. О томе је „Гласу Русије“ испричала заменица директора парка „Даурискиј“ Татјана Бородина.

„Степе су на нашој планети, у 99% случајева претворене у оранице, а наш парк остаје степа, а то значи остају и карактеристичне биљне  и животињске врсте. Основни део територије заузима језеро Барун- Тореј. То је степско језеро, на његовим острвима се гнезде ретке врсте птица, а многе од њих се већ налазе у „Међународној црвеној књизи“- врсте које су по заштитом- нпр даурска рода, реликтни галеб...“

Нигде више на свету, само у Даурском парку, среће се 6 врста рода- бела, црна, сива, јапанска, даурска и рода красавка. Пред крај лета, у околини језера Барун- Тореј, могу се посматрати фантастични призори- јата ових необично лепих птица. 

Научници сматрају ово језеро остатком древног мора, које је постојало у Забајкаљу пре 100 милиона година. На његовим обалама, до данашњих дана, могу се наћи  делови корала- који су иначе становници мора. Оно што је посебно интересантно је да Барун- Тореј периодично, на сваких, у просеку 30 година пресушује и поново се пуни водом. Када је максимално напуњено водом, обухвата територију од 550 квадратних километара. 

У састав парка је укључен део планинске степе са невероватним гранитним стенама и шумом Адун Челон. На врху највише планине налази се Адун- Челонски камени храм. Шаманска традиција клањања природним објектима у Забајкаљу, временом се изгубила и прешла у будизам. Надахнути разним врстама биља које виде први пут, сви туристи додају и то да се ови култни објекти лепо стапају са пајзажем Адун- Челона.