Гордон Шилденфелд: Динамо као судбина

Гордон Шилденфелд је прве фудбалске кораке направио у свом родном Шибенику. За сениорски тим фудбалског клуба „Шибеник“ заиграо је већ са 16 година. До правог изражаја је дошао у сезони 2005.-06.у другој хрватској лиги. Уз своје колеге, те сезоне је помогао клубу да пређу у прву лигу. Иако је увек играо на одбрамебеној позицији, популарно звани Шифо се показао својом врло добром техником и прегледом игре. Његове способности су посебно дошле до изражаја на дворанском првенству 2006.године, где је био један од бољих играча.

Након прве прволигашке сезоне, за њега су се заинтересовала два водећа клуба хрватске лиге- Хајдук и Динамо. И тако, другог дана 2007.године, Шифо је потписао уговор са Динамом из Загреба, обзиром да му је одувек била жеља да игра за престонички клуб. У Динаму је дебитовао против Ријеке и тиме одмах потврдио да је загребачки Динамо добио појачање. У полусезони 2007.-08.одлази у редове турског Бешикташа. Потом је играо за аустријски Штурм из Граца, као и за Ајнтрахт из Франкфурта.

Данас Шифо игра за Динамо, али не за онај из Загреба, већ за московски. Са тим у вези је и наше прво питање које смо задали Гордону:

Некада су фудбалери готово током читаве своје каријере играли у истом клубу. Данас то није случај, фудбалери скоро сваке сезоне играју за други клуб. Како бирате клуб за који ћете играти ?

- Бирам клуб према осећају, а не према величини клуба. Водим се интуицијом и то је пресудно да би се нешто свидело или не. То је некакв осећај који ја имам и који за сад добро пратим.

Имате пријатеље у оквиру клуба за који сада играде, односно у московском „Динаму“? На ком језику углавном комуницирате са клупским колегама?

- Наравно да имам, сви смо ми међу собом пријатељи у клубу. Неко мало више, неко мало мање и наравно да имам своје пријатеље ван свлачионице. То су већином све странци - вероватно због начина живота. Јер, колеге Руси, они овде свакако имају већ своје животе, породице и пријатеље. Углавном комуницирамо на енглеском, има пар њих који причају немачки, међу њима сам и ја, имамо још једног колегу из Србије, један Хрват, један Босанац, тако да се снађемо.

Да ли можда већ имате навијаче, односно обожаваоце који на стадион долазе само због вас?

- Не знам да ли таквих навијача, који би само због мене долазили, има. Али, велика је част бити некоме узор у животу и да тај неко долази на стадио због вас. Тако да, ако их има, сјајно и ја ћи и даље чинити све да будем узор.

Да ли постоји нека очита разлика између навијача овде или у Хрватској или у некој другој земљи?

- Има разлике и то је све некаква навијачка култура. Знамо какви су код нас, у Турској су другачији, мало живљи, овде у Русији су опет мало другачији, тако да сви навијачи су за себе, на неки свој начин другачији. Али их ја све поштујем, јер су ту из љубави према играчима и то треба ценити.

Фудбал- то је за Вас професија, посао, или начин живота?

- Фудбал једноставно мораш живети, то је начин живота. Мени ногомет никада није био посао, а да је био, никад га не би играо. Оног дана када бих схватио да је посао, никад га више не бих играо. Свака утакмица за себе је другачија и то је управо разлог зашто ногомет пуни стадионе и зашто се уопште игра. Тај је осећај тешко описив!

Ваше прогнозе за Мондијал 2014?

- Надамо се да ћемо се квалифицират, иако смо сад мало упали у проблеме. Мислим да би сви били разочарани да се не квалифицирамо, али ако се квалифицирамо, знамо да имамо највиши циљ и представити своју земљу како најбоље можемо.

Јована Вукотић,