„ДВОБОЈ.ПУШКИН И ЉЕРМОНТОВ“ ДЕНИСА БАНИКОВА

У Русији је снимљен  први филм који припада  жанру тзв.   „алтеративне историје„ ослоњен на претпоставке „шта би било,  кад би било“, премда  се историја  не заснива на кондиционалу. 

Редитељ  Денис  Баников,  који је и сценариста у свом филму „Двобој.   Пушкин и Љермонтов“,  допушта неколико  историјских претпоставки. 

Филм о „одложеној смрти„ Пушкина,  Љермонтова,  Грибоједова

Тако  је Русија  добила Кримски рат,  а Грибоједов,  Пушкин и Љермонтов  нису били убијени него су доживели 1857.   г.  у којој  се и догађа радња „Двобоја„.   Грибоједов је догурао у каријери  до друга министра  иностраних  послова,  поднео оставку и сад пише „Невоље због памети 2.  „, Пушкин је престао да пише,   ступио у службу и добио звање државног саветника.   Љермонтов је добио чин мајора  и постао  не баш успешни писац,  Гогољ је умро,  док се Тургењев,  Толстој и Достојевски уопште и не спомињу у филму. 

Сценарио  филма - драма  прилагођена сценском извођењу

Сценарио „Двобоја„ је уставри драма,   која  се,  ако се изузму неколико сцена у природи,  одиграва у интеријерима уз коришћење   у потпуноати  редитељског поступка    специфичног  за позоришну сцену.  Што се пак самог филма тиче,  у њему Пушкин кога игра  Алексдндар  Карпов и Љермотов (глумац Генадиј Јаковљев) иако су интерпретатори по двадесет година старији од   песника,  личе на своје  портрете и зато су препознатљиви.  Сви филмски ликови говоре  савременим књижевним језиком,  уз извесне примесе анахронизама при  чему  се уопште не упуштају у цитирање себе. 

Филмски критичар „Нових известија„ примећује да је тако  редитељ Денис  Баников  избегао главни недостатак биографскх филмова  о познатим вођама снимљеним у совјетској ери, а  који  се  никако нису могли ишчупат из мноштва сосптевних цитата.   Премда њихове ауторе  можда треба и схватити: корак лево,  два корака десно од  сабраних дела Лењина и Стаљина могао би бити тумачен  као  недопустиви ревизионизам. 
Идејни и идеолошки циљеви алтернативне историје

Треба подсетити да је алтеранативна историја  измишљена не само ради шала и стилизација него  у идејене па чак идеолошке циљеве.   Један од њих можемо формулисати речима  стварног Пушкина:  “Блажен је онај ко је у малдости био млад; блажен је  ко је  на време сазрео“, као и популарни цитат који се час приписује Дизраелију,  час Клемасу,  час Черчилу:  “Ко са 20 година није био либерал,  тај  је без  срца; Ко са 40 година није постао конзервативац,  тај  је  без разум“. Редитељ је учнио конзерватицем не само Пушкина,  код кога се може наћи основа за такву метаморфозу,  него и Љермонтова и то тако да је  Михаил Јурјевич постао већи антилиберал него  Алекснадр Сергејевич.   Неподобне његове  стихове  о прљавој Русији,  робовима,  господи, плавим мундирима и народу кога су издали, нико и не спомиње као да их уопште и није било.  Уместо непристрасних  речи о Русији,  песник  у филму изражава,   и то у веома агресивној форми,   свој однос према Западу: 

“Попут каквог ниткова Британија  даје новац,  само да би сплеткарила против  Русије“. Под нитковом се не подразумева нико други него Херцен који живи у Лондону и  који је,   као што  је познато,  писао прокламације  против Русије.   У питању је већ позната квалификација по којој  је свако ко изражава незадовољство стањем у својој отаџбини и не слави њеног цара уставри плаћени старни агент.  Непозанто је до сада било само  то да је ту мисао изрекао доживевши до 43.  године Љермонтов (у филму  „ Двобој. . .   „). 

Није тешко запазити,  подсећају руски медији у својим    рецензијама о „Двобоју. . .  “,  да у филму  ниједном једном речју није споменуто укидање  сеоског ропства  (крепостного права) које је у Русији  од карја 18.    до средине 19.   века било веома актуелно.  

Аутор филма се задовољио тиме што је у уста историчара фон   Берга  убацио  осуду слободе и равноправности  које су довеле до крвавих последица и до господарења новца.  Taj Берг ће у филму оштроумно,   али одвећ тендециозно истаћи  богоизабраност  Русије:

„Свеколика Русија је Бог и грех.   Свет се привикава  да се боји не греха,  него задужености.  “

-А не живимо ли можда у благословеном времену?-пита га Љермнотов.   „Може бити, “ одоговара научник. 

Још занимљивије  како се,   оставивши поезију, прозу,  драматургију,  Пушкин по декрету Никола I уз сагласнот  Бекендорфа,  припрема да пише историју  царске династије Романових (коју је у стварности написао Пушкинов школски друг из лицеја  барон Корф),  и то у почетку заједно с Чаадејвим,  а после његове смрти-с Љермонтовом. 

Поводом Чаадајева,  цар  је „мудровао „:   „Како је у Русији лако неког прогласити  лудим“, иако  је   он сам објавио да је   философ с ума сишао,  док Љермонтову прашта грехе младости говорећи да  је својим херојским учешћем у Кримском рату песник заслужио највише поверење и захвалност. 

Зато што је у филму  Криму посвећена особита  пажња може се стећи утисак  да је „Двобој. . .  “ снимљен по специјалној поруџбини Министарства  културе  као подршка недавно кримској кампањи,  али није тако,  наглашавју руски медији. 
У овом случају пред фимским гледаоцима је „независно“ дело  створено не по налогу  озго, него „по захтеву оздо „,    ишло му је  у прилог увек присутно одушевљење израженим патриотизмом.   

Сам филм   омогућава да се ода признање аутору,    тако што ће се према његовом ставралаштву односити с хумором,  а не с патосом, било да је реч о патосу осуђивања или прихватања. 

Бранко Ракочевић