Недавна истраживања показују да људи увијек нешто раде јер избјегавају досаду, а тај чудни страх иде толико далеко да ћемо се радије позабавити потпуно бесмисленим активностима него беспосличарити
'Било га је лакше раставити...'
Посљедње студије показују како ће људи љенчарити само ако сматрају да је нешто што морају обавити заправо губитак времена. Но такво размишљање, показали су експерименти, коштаће нас унутарњег мира и задовољства.
Резултати истраживања упућују да су људи сретнији кад нешто раде, па макар то било потпуно бесмислено. Растављање и састављање предмета примјер је активности која не пружа никакав значајан резултат, но ипак нам доноси осјећај задовољства.
Ови увиди у наше свакодневно понашање резултати су два експеримента, пише LiveScience. У првом је судјеловало 98 студената који су морали оставити све што су имали са собом изван просторије у којој су испуњавали анкету везану уз свој факултет. По завршетку прве анкете студентима је речено како сљедећу могу почети испуњавати тек за 15 минута.
За вријеме те неочекиване паузе испитаници су могли своје ријешене анкете оставити код улазних врата или на другом мјесту које је било на десетак минута хода удаљености. Сваки студент добио би бомбон по предаји анкете.
Неким студентима речено је да су сви бомбони исти, док је другима речено да су на једном мјесту од бијеле, а на другом од црне чоколаде. Претходни тест указивао је да у просјеку студентима није било битно какав бомбон ће добити.
У случају различитих бомбона 59 посто студената одабрало је дужи пут, док је у случају истих окуса 68 посто одлучило предати анкету на излазним вратима. Они који су одабрали дужи пут били су генерално задовољнији од оних који су остали у близини беспослени.
Други експеримент у којем је судјеловало 54 испитаника био је исти као и први с разликом да је студентима било унапријед одређено гдје морају предати своје анкете. Резултати другог експеримента поклапали су се с резултатима првог.
Кад су знанственици описали експеримент педесеторици испитаника већина их је рекла како сматра да ће они који нешто раде бити сретнији. Ово сугерише да иако знамо што нам пружа задовољство, још увијек нећемо то учинити без разлога.
Та потреба за правдањем свега што чинимо можда има еволуцијски коријен. Знанственици претпостављају да се ради економичној потрошњи енергије уз што мањи ризик.
Надаље, знанственици сматрају како би државе требале омогућити бесмислене активности како би повећале разину задовољства својих становника.
