Због урагана Сенди у САД се живот зауставио: затворен је Вол Стрит, обустављена је предизборна трка, у неколико држава одједном је прекинуто превремено гласање. Своје гласове тамо је стигло да да 15% регистрованих бирача. Последице стихије на читавом

Тест културном Петербургу – тако је украјински редитељ Андреј Жолак своју поставку Евгенија Оњегина. Премијера опере одржана је у Санкт-Петербургу на сцени Михајловског театра.

Бели квадрат на црној завеси. Главна јунакиња опере Татјана „хлади“ своју страст према Оњегину ледом из фрижидера. Оњегин покушава млеком да васкресне друга кога је убио у двобоју. Тањири играју полонезу. Ево шта је видела публика која је дошла на премијеру опере Чајковског према сиежеу Александра Пушкина. А публика је препунила салу: привукло их је име најскандалознијег редитеља постсовјетског простора, Украјинца Андреја Жолдака. Пре тога он одуго није режирао опере. Позоришни свет га зна као аутора авангардних представа у драмским позориштима. Али испсотавило се да је поставка Евгенија Оњегина била животни сан редитеља.

- То је за мене музика повезана са дубоком сексуалношћу. Ја сам ретко то видео управо у операма Чајковског. Ту сексуалност музике, у добром значењу те речи – тананом, ја сам пробао да је пренесем на младе глумце. Представа се састоји од трагања за балансом нежности, лепоте и одједном – успутних, импулсивних, неконтролисаних жеља.

У трагању за балансом Жолдаку је помагао тим уметика из Летоније, између осталог Моника Пормале из Новог Рижског позоришта... Почетком предтаве сцена је ослепљујуће бела, као костими јунака. Али појављује се црна скулптура ловачког пса – прво упозорење. Даље Оњегин осипа Татјану црним перлама. Црне мрље пробијају кроз зидове сеоске куће, лети црно лишће. А сцена двобоја Оњегина и његовог друга, песника Ленског, већ је сасвим црна. Дизајнер костима Роландс Петеркопс тврди да је читава ова прича кретање од белог ка црном, а Оњегин и Ленски су једна целина. Оњегин убија све најсветлије у себи самом. Финале опере се игра скоро у потпуној тами, чује се само оркестар и гласови солиста. Публика само слуша генијалну музику...

- Редитељи су видели у најпопуларнијој опери Чајковског још једну тему – тему неумољивог рока, карактеристичну за стваралаштво музичког класика. И нашли су јој сценски израз – то је неми патуљак који се појављује сваки пут када треба усмерити или „кориговати“ радњу. Између осталог, сама радња се одвија почетком 20. века, као у књижевном и музичком оригиналу. Само костими јунака нису историјски прецизни, то је отворена стилизација.

Скандала после премијере није било, али одазиви су се појавили најпротивречнији. Некоме се представа учинила црно-белом фарсом. Неко је изјавио да је радња испала изненађујућом. Има и заједљивих изјава, на пример: у Михајловском театру десио се двобој Чајковски-Жолдак који је редитељ изгубио.

У сваком случају, руководство Михајловског театра је постпило опрезно: на репертоару је и класична верзија Евгенија Оњегина, која се овде игра низ година. Шта ће бити траженије? За сада авангарда побеђује – све карте за представе у поставци Андреја Жолдака су биле продате много пре премијере.