НАТО и РФ између непријатељства и савеза

Противречност односа Русије и НАТО-а најбоље одражавају два маневра започета паралелно: заједнички командно-штабни маневри РФ и алијансе Будно небо, где ће Москва и Брисел увежбавати борбу против ваздушног тероризма и маневри НАТО-а Cyber Coalition-2012, где се Русијс разматра као један од главних противника у кибернетичком простору. Колико је стабилно слично раздвајање?

Командно-штабна фаза Будног неба која стартује 13. новембра фактички је припремна фаза маневара планираних за лето 2013. године и сведочи о томе да Москва и Брисел имају доса заједничких тема и да је претња од ваздушног тероризма једна од њих.

Истовремено Алијанса започиње маневре Cyber Coalition-2012, у чијој основи лежи напад хакера из непознате афричке државе против Мађарске и Естоније.

Према легенди маневра, афрички сајберагресори уз помоћ вирусног напада успевају да избаце из строја уређаје војног транспортног авиона Алијанса, после чега летелица пада на територији Мађарске уз многоборојне људске жртве. Истовремено афрички хакери предузимају напад на виталне објекте естонске инфраструктуре: енергетске подстанице, аеродроме и слично, због чега је фукнционисање земе паралисано. Вандредно саветовање руководства НАТО-а треба да реши питање сврисисходности примене члана 5 Вашингтонског споразума о колективној одбрани. Циљ Алијансе ће бити ликвидација последица напада, откривање сајберагрсора и наношење узвратног удара – како кибернетичког, тако и војног.

Легенда смешта противника НАТО-а у Африку, имада реалност је много приземнија. Основни противници Алијасне у сајберпростору су Кина, Русија и Иран, како се сматра, и мало ко сумња да се под виртуалним агресором у маневрима има у виду једна од ове три земље. Тешко да руководство НАТО-а приписује Ирану и Кини тако снажну заинтересованост за Источну Европу.

Фактички игра „сајберсукоба са Русијом“ у контексту заједничких маневра за супротстављање тороризму који се припремају показује дубину противречности између реалне неопходности сарадње са Русијом и идеолошке потребе да се на Русију гледа као на непријатеља – посебно за нове чланове НАТО-а.

У оваквим условима никаква дугорочна сарадња Русије и НАТО-а на осигурању опште безбедности практично није могућа. Упоредо са тим, реалност која захтева све шира заједничка дејства од борбе против пирата до сарадње поводом трупа Алијансе и Авганистана, неизбежно ће поново поставити питање ко је у ствари за НАТО данас Русија? И од одговора на ово питање зависи већ будућност Алијансе у целини.

Илија Крамник,