Зашто кажеш Украјина а мислиш на Русију?

 Када се код нас нешто распада, руши и тоне, разлог је увек познат: не ваља нам земља, не ваља Путин, не ваља режим. А шта да радимо када се нешто распада тамо, на Јелисејским пољима, на блаженим острвима, на обећаној земљи чуда, где царују доброта и поредак, тамо где људи одлазе да се више ништа не би распадало и тонуло, и где једва чекају да стигну и да више не гледају ову пропаст? Када је и тамо распад, ако се на пример руши кров [трагедија са супермаркетом у Риги - прим.ред.], онда Европска унија сама по себи ништа не помаже, али из неког разлога се сматра да није пристојно говорити о томе.

Такође се сматра да није пристојно рећи понешто о троуглу Украјина-Русија-ЕУ.

Украјина је огорчена што власт коју је бирао сопствени народ „не пушта“ земљу у Европу. Европа негодује што Кремљ „не пушта“ Украјину у Европу, и самим тим признаје да је Кремљ јачи. Ако је тако, зашто би неко напустио јачега и окренуо се слабијем?

Истина је, међутим, да европска заједница без Украјине није нимало окрњена. Она није окрњена и без многих других, и не би била окрњена ни без многих који су сада тамо. Грци су се још пре десет година бунили што је Брисел за широке народне масе издао брошурицу о историји јединствене Европе, где пише да су јој корени у империји Карла Великог. Ја сам свим срцем био на страни Грка, али сам имао разумевања и за Брисел.

Европска заједница није окрњена чак и без далеко ближих суседа: Румуније, Бугарске, Србије, Македоније, Албаније, исто тако и без Летоније и Литваније, па чак и без древних култура и старих капиталистичких земаља Грчке и Кипра. Напротив, европска заједница негодује: откуд ови међу нама, шта ће нам ови? „Румунија и Бугарска треба да буду срећне што су на време ускочиле у воз који одлази“, рекао ми је 2007. у Букурешту амбасадор ЕУ (њему је тада већ истицао мандат па му се развезао језик). Из једног истраживања „Евробарометра“ види се да већина грађана како нових, тако и старих земаља-чланица ЕУ сматра да је процес ширења Европске уније завршен. Обратите пажњу, то испитивање је извршено непосредно после митинга на Мајдану (Тргу независности) у Кијеву.

Украјина сама по себи не интересује европску заједницу. Њу интересује Русија. Европа се претвара да брине о Украјини, а све време мисли на Русију.

Ако би се иза граница Украјине налазио мореуз, а одмах иза њега Кавказ, или ако би иза Украјине био океан, тада би Европа доносила одлуке полазећи од својих односа са самом Украјином, и тада би се гледало да ли је Украјина братска или не, да ли је европска или не, да ли је треба позвати да се придружи или не. Овако, европска заједница доноси одлуке о Украјини, Грузији, Молдавији и Белорусији полазећи од својих односа са Русијом. Уствари, не од односа, него од саме чињенице да Русија постоји на територији где је пожељно да буде океан.

Европа сматра да не треба дозволити да у том делу света ситуација измакне контроли, јер је то опасно. За такав став она има много разлога у које се сада нећемо упуштати, али она би то исто сматрала и без икаквог разлога, јер је тако навикла. Ако ситуација измакне контроли, то може довести до ширења Русије. Русија се некако стално шири, а то европској заједници не одговара.

У троуглу Европа – Русија – суседи Русије не може постојати моменат у коме ће Русија наједном постати ближа Европи него Украјина или било који други наш заједнички сусед. Независно од тога који режим, која гарнитура или идеологија влада у Москви, сусед Русије ће увек бити сроднији Европи од саме Москве. Наравно, има то везе и са отварањем новог тржишта и другим сличним разлозима, али главни разлог зближавања Европе и Украјине није да се привуче Украјина, него да се одбаци Москва.

Према томе, није тачно да Европа спасава Украјину од руског ауторитаризма. Европа ће изабрати било ког суседа Русије, али неће изабрати Русију. Та чињеница уопште не зависи од личности која тренутно седи у Кремљу, нити од њеног понашања. Граница Европе свакако неће бити ни у Тихом океану, ни на Уралу. Њена граница ће бити негде око Дњепра, тј. мало лево или десно од Дњепра.

Сваки сусед Русије одговара европској заједници самим тим што то није Русија. Не постоји политички режим у Русији који би то могао да промени.

Ево и доказа да Европа говори о Украјини, а мисли на Русију. Европа хоће да се Украјина отргне од Русије, али да сама то финансира. Европа добро зна колико је то скуп пројекат, па ипак жели да Украјина сама то финансира, из чистог ентузијазма и вере у машту.

Само у машти постоји Европа о којој размишља Украјина као о породици једнаких, васпитаних и богатих. У реалном животу таква Европа не постоји. У њој има и богатих и сиромашних, а једне земље су „једнакије од других“. Помоћу неколико потписа на папиру са звездицама не може се променити ни амбијент, ни квалитет и бројност становништва, ни бруто домаћи производ, ни однос дугова и резерви. Ако се хладнокрвно расуђује, Лукашенко је равноправнији у односима са Кремљом него Грци у односима са Меркеловом. Примера ради, нека Грци само пробају да стрпају у затвор шефа немачког концерна.

Једноставно речено, ниједна земља Источне Европе после ступања у ЕУ није постала западноевропска.