Пола века на Таганки

Легендарно московско Позориште на Таганки обележава своју 50-годишњицу. Специјално поводом јубилеја направљена је представа "Тагански фронт" који ће први пут бити приказан на рођендан трупе. Поставка је посвећена три генерације глумаца Таганке, пре свега творцу позоришта, истакнутом редитељу Јурију Љубимову.

Аутор и редитељ "Таганског фронта" је глумац Позоришта на Таганки са 20-годишњим стажем Владислав Маленко. Најављујући премијеру, он је рекао:

- Покушао сам да направим чисто таганску представу по форми, како би се људи одједном сетили да постоји стил Таганке, постоји метод Јурија Љубимова. А шта је то? То је експеримент, могућност да се чује време и поетски, епски преради у себи, да се избаци свој уметнички доживљај социјалног конфликта који је нагомилан у друштву. Ево шта је Позориште на Таганки.

Представа "Тагански фронт" је заиста пуна препознатиљивих поступака Позоришта на Таганки. На пример, радња почиње не на сцени, већ на улици пред позиришним улазом и наставља се у фоајеу. Некада је тако овде започињала једна од чувених представа Јурија Љубимова – 10 дана који су потресли свет. И такође у најбољим традицијама љубимовских представа, "Тагански фронт" је поетско позориште у којем је много музике. Говорећи о томе, музички руководилац трупе Татјана Жанова подвлачи:

- Усмерење Таганке је тотална поезија и тотална музика, ја бих тако рекла. Једно друго храни. Традиција Љубимова је да се представа што је могуће богатије испуни звуком. Он је сматрао да је звук понекад много изражајнији од речи.

Између осталог, са речима у представи "Тагански фронт" ће конкурисати познати џезер-експериментатор Сергеј Летов и лидер култне рок-групе ДДТ Јуриј Шевчук – он је аутор музике за поставку. Њен сиже је рекло би се прост – биографија позоришта. Само дубина Позоришта на Таганки није била једноставна. Успех, препуне сале, свеопшта љубав према глумцима-идолима, од којих је главни заувек остао Владимир Висоцки, то је с једне стране. Са друге је затварање представа од стане цензора совјетске идеологије, принудна емиграција Јурија Љубимова 80-их година, затим његов повратак у трупу, која је успела да се подели на пола и нови растанак. Пре три године после конфликта са глумцима Јуриј Љубимов је отишао из свог позоришта.

Наравно, никакви конфликти неће избрисати достигнућа режисера реформатора. Позориште на Таганки је већ уписано златним словима у руску позоришну историју. Јер средином 60-их Љубимов је стварао не просто трупу, већ нову представу о позоришту. То је било позориште идеја, способно да истражи социјалне процесе и филозофске основе живота, да буде истовремено критичар и духовни наставник. Свака премијера на Таганки је постајала друштвени догађај, то је било право публицистичко позориште. Али пре свега ауторско, љубимовско. У свим поставкама Јурија Љубимова обавезно се одражавао његов блистави ум, снажан темперамент и оштар осежај ритма живота. Најбоље његове редитељске поставке су везане за класику. То је и Борис Годунов по Пушкиновој трагедији, и Злочин и казна по роману Достојевског, и Шекспиров Хамлет, и Еурипидова Медеја. 

На рођендан Позоришта на Таганки Јуриј Љубимов планира да буде... у московском Позоришту Вахтангова, где ће играти његова представа Зли дуси. Ипак глумци се надају да ће маестро доћи код њих. Како је рекао Владислав Маленко, „верујемо у хулиганство Јурија Петровича, верујемо да ће он тамо све оставити и бити са нама“.

Олга Бугрова,