Литургија у славу Светих пребиловачких новомученика

"Васкрсење овог храма и пребиловачких мученика у светиње доказ су да ово мјесто никад неће умријети, јер му и само име каже да пребива и пребиваће вјечно ако се повеже с Богом, па смо с тога овдје и изградили храм Васкрсења Христовог", рекао је владика Григорије у бесједи након литургије.

Литургијом је молитвено обиљежено и 73 године од страдања више од 4.000 Срба у Доњој Херцеговини од усташа у Другом свјетском рату, а само у Пребиловцима 6. августа 1941. убијено је 826 мјештана махом дјеце и жена, који су бачени у Шурманачку јаму код Међугорја.

Храм у Пребиловцима гради се на мјесту некадашње спомен-костурнице у коју су 1991. биле сахрањене кости жртава страдалих у Доњој Херцеговини у Другом свјетском рату, а сакупљене из околних јама. Костурницу је 1992. минирала хрватска војска, а кости су уништене.

У Пребиловцима је по повратку Срба један број костију поново сакупљен и биће положен у новосаграђеном храму.

Владика Григорије је рекао да Пребиловци имају ширу димензију за цијели србски народ, а не само за Херцеовину.

"Пребиловци су једно од најстрашнијих мјеста поред Јасеновца, Доње Градине и страдања народа на Козари, Крајини и у Јадовну. У Пребиловцима су биле сахрањене кости из околних јама, а онда су 1992. поново убијени. То је показало да зло није умрло, већ да су га људи гајили, али зло никад неће живјети до краја", навео је владика.

Најавио је да ће црква у Пребиловцима бити завршена до јесени када ће бити и освештана или најкасније на прољеће.

"Вјерујем да ће ово бити саборна црква ове парохије /чапљинске/ која има око 120 домова, а прије је овдје живјело хиљаде људи. У овој костурници биле су кости 4.000 србских жртава. Моја је вјера таква да ће нас опет овдје бити толико, чак и више и да ћемо живјети око овог храма као што живимо око храма у Житомислићу, у Бијелом Пољу, у Мостару", истакао је владика Гргорије.

Он је додао да не воли да Срби у долини Неретве буду називани повратницима.

"Ми смо прогнани из своје земље и у своју земљу треба да се вратимо. Тако је било и са Јеврејима који су се у своју земљу враћали након хиљада година. Ни ми нисмо пуно у заостатку за јеврејским народом ни по вјери ни по страдању. Повратак је нешто необично важно и нешто што је питање нашег идентитета", нагласио је епископ захумско-херцеговачки.

Он је рекао да не постоји јаснији идентитет него што је то код Срба из Тасовчића, Пребиловаца, Клепаца, Житомислића, Мостара.