Велики човек који се молио Богу и држао се Русије

Његошев стриц и претходник на владичанском трону, Свети Петар Цетињски, у опоруци је заклео народ, како је записао, на «верност побожној и христољубивој Русији», а Његошу, ког је одредио за наследника, поручио је да буде са Богом и уз Русију, чега се Његош касније и држао целог живота, након што је и званично проглашен за владику од стране Руске православне цркве у Санкт Петербургу 1833. године, чему је лично присуствовао и Цар Николај Први, а помоћу издашне финансијске помоћи коју је тада добио, започео је снажан културни и просветни развој Црне Горе, а као најважнији корак у том правцу је била куповина штампарије у Петербургу, која је постала позната као Цетињска штампарија.

А с обзиром да је узоре за своја песничка дела проналазио у руској култури, а посебно у стваралаштву Пушкина, занимљив је податак да је Његош служио и молебан за тог великана руске књижевности, а посветио му је и песму под називом «Сенима Александра Пушкина», у којој га је описао као «срећног песника великог народа». Такође, о снажном утицају Пушкина на Његошев уметнички развој, говори и чињеница да је цетињску библиотеку опремио по узору на његову, а у радном кабинету је држао Пушкинову слику.

Mожда би било занимљиво осврнути се на неке Његошеве мудрости које су постале нешто попут народних пословица, а поготово би могле бити корисне и у данашње доба, када се понекад губе морални оријентири и духовне одреднице, и када због такозваног медијског спиновања често постаје замућено и нејасно – шта је добро и исправно, а шта је странпутица и погрешан пут.

На пример, можда би ваљало подсетити се Његошевих речи да је «самообмана убитачна и за људе и за народе», или његових чувених стихова које многи знају напамет - «Вук на овцу своје право има ка тиранин на слаба човјека, ал тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија». А такође вреди поновити и ону његову мисао – да је «свако рођен да по једном умре, али част и брука живе довијека.»

Наравно ово је само један мали део мудрих казивања. Међутим и тих неколико мисли које су остале иза чувеног владике Рада, како је био познат у народу, биле би довољне савременим владарима и властодршцима да сагледају правце и путеве своје политике, те да их упореде са оновременом политиком коју је спроводио Петар Други Петровић Његош.