Сведоци и аутори победа

Све мање има живих сведока страшног доба из Другог светског рата. Протекле године се у Русији двоструко смањио број ветерана.  Одлазе не само савременици херојских битака, већ и они, који су спасли свет од фашизма, спасли човечанство од неминовне пропасти. Зато су  необично важне њихове успомене.

Марија Саљникова је 1941. године, када је фашистичка Немачка напала Совјетски Савез, имала  18 година. Она је радила у поштанском вагону, ишла је из Москве у различите градове. Десило се тако да је управо 22. јуна, на дан напада фашистичке Немачке на Совјетски Савез њена композиција  стигла  у Минск. Главни град Белорусије један од првих се нашао под ударом  фашистичке авијације. Прво је било веома страшно, - прича Марија Саљникова.

Када смо кренули из Минска, био је први напад на град. То је било 25. јуна, трећег дана рата. Затим су нас, девојке,  у Москви укључили у месну противваздушну одбрану. Живели смо у касарни, дежурали на таванима, борили  се против запаљивих бомби,  затрпавали смо их песком. Затим смо побегле из Москве на фронт, нашле смо се у артиљеријском пуку, где сам била све до 1943. године. Била сам рањена, погођене су ми биле ноге.  Иначе су многи покушали да оду на фронт, али нису сви успели. Иначе је жеља била јака. Отићи на фронт су желели сви, нарочито дечаци. Мислим да су сви  из мог разреда погинули. Никога нисам затекла после рата.

Две године је Марија Саљникова ратовала у артиљеријском пуку, стајала  за хаубицом. Тешко је то било време,  тешка је и сама успомена о томе.

Када се сретнемо са друговима из нашег пука, никад не причамо о рату. Сећамо се само нечега смешног. Сећам се бомбардовања, када је једна девојка из наше бригаде тражила, где би сакрила самовар. Касније су се сви смејали: најважнија ствар у рату је самовар.  Допада ми се песма Јулије Друнине: Само сам једном видела борбу прса у прса, једном сам је видела реалну и стотину пута сањала. Ко каже да у рату није страшно, ништа не зна о рату. Међутим, нико није причао о страху. Није било уобичајено да се демонстрира страх. Тако смо били васпитани. Најежиш се и трпиш.

За Вадима Андрејева је рат почео у војном гарнизону на Украјини, када је имао 14 година. Јединица, где је служио његов отац, кренула је на фронт. Од преосталих тинејџера формирали су мали одред, који је три дана чувао жене и децу, који су остали у гарнизону, - прича генерал-пуковник авијације Вадим Андрејев.

Били смо најстарији. Школа је била сеоска, са 7 разреда, сви старији су учили у Кијеву. Три дана смо пуцали из карабина и чували. Затим смо се повукли. Узео сам очеву пушку, напунио мецима против вепрова и узео два паковања са експлозивом. Нас, дечаке, није обузео страх. Мене су послали у специјалну школу за пилоте, Стаљин је забранио да децу  шаљу на фронт.

Дан Победе  9. мај је Вадим Андрејев дочекао на војном аеродрому, када се спремао за лет. Неочекивано је стигла друга наредба, - сећа се он.

Морали смо да летимо, укључили моторе, али је било речено да их искључимо. Одједном су сви почели да вичу: рат се завршио!

То је био најсрећнији дан у мом животу, - каже Вадим Андрејев. Ретко сам касније осетио такву радост. С њим се слаже и Марија Саљникова: Такво је било ликовање, толико љубави тог великог дана – 9. маја 1945. године.