У уставу ЕУ, нема Бога?

ЕУ је у почетку била економска заједница са заједничким тржиштем. У међувремену је реч о заједници 27 држава које чине политичку унију. Но, шта их држи заједно? Шта је основа или фундамент ове „европске куће“?

Често се, иако смело, говори о заједничким вредностима. Тог мишљења је и борац за људска права професор Бернхард Кемпен са универзитета у Келну.

„С једне стране, постоји државна институционализована страна ЕУ, у којој се гарантују основна људска права и слободе. Међутим, постоји и област која говори о религијским слободама. Једна заједница без бога за мене није замислива. Ми ћемо, наравно, у овој заједници морати да негујемо трансцедентални однос, иначе ће се заједница распасти.“

Појам бога, како је познато, није доспео у европски устав. Међутим, постигнут је договор о европском религијском наслеђу које је један од темеља ЕУ. Та формулација је присутна и у Лисабонском уговору. Да ли је та формулација више од уставне лирике, показаће време.

Формулација религијско наслеђе није конкретна. Она обухвата и све и ништа - католичанство, реформаторске цркве, јеврејство и ислам.

То сазнање је многе хришћане разочарало. Они би најрадије да се прецизира да је у питању европско хришћанско наслеђе. Није ли већ папа Јован Павле ИИ говорио о хришћанству као матерњем језику Европљана? Заштитник црквеног права, професор Штефан Мукел са универзитета у Келну каже:

„Нови европски уговор не садржи недвосмислено оно што бисмо као хришћани могли да очекујемо. При том се мора узети у обзир да у новом европском праву има много одредби које штите правни статус цркве и религијских заједница али штите и појединачне религиозне индивидуе. Много више него што је то био случај у досадашњем европском праву.“

Цркве и религијске заједнице се третирају као нераздвојиви партнер Уније, посебно када је реч о европској интеграцији. Лисабонским уговором је чак предвиђен отворен, транспарентан и непрестан дијалог са црквама и религијским заједницама. Међутим, тај дијалог није шире описан и прецизиран. Теолог Кристоф Мандри са универзитета у Ерфурту целу ствар посматра на прагматичан начин:

„Шта спада у Европу и религијско наслеђе није само историјско питање, већ је то политичко питање данашњице шта све треба да припада. Због тога се мора увидети да је интеграција у европску свест и политичку заједницу нешто што се тиче и муслимана који овде живе. Њима такође треба омогућити ту идентификацију.“

Религијско наслеђе, о коме говори Лисабонски споразум, отворено је дакле за даљи развој Уније. Тиме се европска кућа налази на променљивој основи.