Коме иде на руку бојкот јалтинског самита?

Одлука Украјине да одустане од одржавања самита држава Централне и Источне Европе на Јалти још јаче је усијала односе Кијева и ЕУ. Прво је кампања бојкота самита носила организовани и координисани карактер и била је везана са незадовољством ЕУ судским гоњењем бившег премијера Украјине Јулије Тимошенко.

Кампању тоталног пресинга Украјине иницирала је Немачка. При томе федерални канцелар Ангела Меркел није се ограничила захтевом ослобађања Јулије Тимошенко. У свом иступању пред посланицима бундестага она, како је подвукао у свом коментару британски лист Фајненшл Тајмс, први пут у пракси ЕУ јавно је поставила знак једности између Украјине и Белорусије, чији председник Александар Лукашенко за Запад је одавно персона нон грата. Данас ми мирно и слободно живимо у Немачкој и у ЕУ, ипак, на несрећу, то се не односи на читаву Европу: јер у Украјини и Белорусији људи и даље пате од дитактуре и репресије, дословно је изјавила госпођа Меркел.

Сличан језик не оставља сумње да је Немачка свесно иницирала ескалацију конфликта са Украјином. Уз сложене односе са Белорусијом то сведочи о општој кризи модела односа са земљама Источне Европе и републикама бившег СССР, који је разрадио сам Брисел. Дати модели у многоме су имали карактер једностраног и ултимативног наметања сопствених принципа и вредности, истакла је у разговору за Глас Русије експерт у области упоредне политикологије МГИМО МИП РФ Јелена Пономарјова.

ЕУ и у ширем смислу речи Запад једноставно не осећају наш поглед на свет. Шта више, они не схватају како можемо да се не сагласимо са њиховим моделима. Зато када источноевропске земље покушавају да испоље самосталност чак у унутрашњим пословима, почињу да врше на њих све јачи притисак у политичкој, дипломатској, економској и многим другим областима. То се дешава не само у односима са Белорусијом или Украјином већ и са балканским земљама, државама Црног Мора и Закавказја. Па и Русија у том погледу такође није изузетак.

Зато даљи развој догађаја у односима ЕУ и Украјине не улива посебни оптимизам. Изгледа да Ангела Меркел и њени истомишљеници не намеравају да се заустављају на достигнутом. И чак ако украјинске власти сада пристану на ревидирање случаја Тимошенко, што је мало вероватно, присталице бојкота тешко ће моћи да се повуку и да објасне како се Украјина преко ноћи поново претворила из диктатуре у демократију која заслужује евроинтеграцију и остала европска блага.

И како да знамо није ли главни подстицајни мотив актуалног бојкота Украјине банална тежња ЕУда одигра на карту важнију за себе. Тачније, да натера Кијев да одустане не од гоњења Јулије Тимошенко, већ о тешње сарадње са Русијом...