Од Газе до Југославије

Палестина је најзад проговорила руски. То је заслуга бившег припадника Гласа Русије, новинара и познатог палестинског песника Абдале Исе, који иначе понекад шаље коментаре за нашу редакцију о ситуацији на Блиском Истоку.

Дакле, Абдала Иса је представио у Москви филм «И ми волимо живот» – полуиграни, полудокументарни. Филм је снимљен у појасу Газе (Палестинска национална аутономија). То је први руски филм о животу избеглица-Палестинаца у условима блокаде. Подсетимо, појас Газе је релативно уска територија између Израела и Египта, и то Израел контролише ваздушни простор над Газом и територијалне воде, фактички изоловавши палестинску аутономију од осталог света. Страни бродови не смеју да се приближе Гази, месни рибари могу да плове само на мало растојање од обале.

У филму нема професионалних глумаца: становници Газе – трговци, рибари, домаћице, деца – просто причају пред камером о свом животу.

Главни херој филма – дечак Ахмед – покушава да се прилагоди суровој стварности, чији је доминирајући део давнашњи страх: град живи у очекивању израелских ракетних напада, не знајући, одакле ће доћи несрећа – с неба или са мора. Ахмед тугује за оцем који је погинуо у време гађања, али зна да и Палестинци нападају Израел, те се пита: да ли се израелска деца боје као што се боји он? Ако и она осећају страх, онда ради чега се наставља тај рат, који траје већ деценијама? Он сања да би постао Амбасадор мира, да би га могао да заустави.

Ситуација, која је приказана на филму, пројецира се и на бившу Југославију, чији су грађани пострадали од агресије НАТО-пакта: 1995. године су бомбардовали Републику Српску, 1999. године Савезну Републику Југославију. Бомбе и ракете су убијали и Србе, и Албанце (чак су пострадали Кинези, чијој је амбасади у Београду нанета велика штета). Живот Срба у мањим енклавама у јужном делу Косова није много бољи од живота Палестинаца у Гази. Зато проблематика тог филма превазилази оквире блискоисточног региона, као и закључак који следи: стране у конфронтацији морају да се отарасе ратоборне реторике и почну да се договарају. То је невероватно тешко: прећи преко принципа, мржње и очаја и сести за сто преговора с непријатељем не ради тога да би се добило у времену, већ ради споразума који би био прихватљив за све. То је неопходно учинити: ради деце да не би се бојала за себе и своје наближе.

Вера Жердева,