Позивајући се на неименоване саговорнике блиске безбједносним службама, Јутарњи лист пише да су "муслимани на Косову и у Албанији" далеко радикалнији него они у БиХ. Проблем је, кажу, у тамошњим исламским заједницама које су подијељене и испреплетане радикалним елементима.
Слична ситуација је у Македонији, а најпроблематичније је у западној Македонији у којој већином обитавају радикални исламски Албанци, који сарађују са истомишљеницима у Албанији и у сукобу су са секуларним Албанцима националистима и македонском државом.У Босни и Херцеговини је Исламска заједница прилично јединствена у осуди радикалних исламиста и покушава примирити ситуацију, тврде саговорници листа и додају да је, према доступним информацијама, број радикалиних муслимана све већи.
Слична ситуација је у Санџаку који, тврде, треба посматрати као територијалну цјелину која обухвата Србију, Босну и Херцеговину и Црну Гору.
"Муслимани из Санџака су далеко најрадикалнији", тврди један од саговорника.
У тамошњој Исламској заједници већ годинама траје сукоб између двије струје, што само погодује даљњој радикализацији. Обавјештајни подаци, међутим, говоре како се дио вехабија из БиХ пресељава на подручје Санџака у Србији", наводи лист.
Што се Хрватске тиче, лист пише да у овом тренутку у тој држави има између 50 и 70 особа које се квалификују као екстремни исламисти, а пунктови њихова дјеловања су Пула, Ријека и Загреб. Сви они су под надзором служби, а засад није примјећено њихово дјеловање које би ишло према неким терористичким операцијама.
Први радикални исламисти на ове просторе стигли су с ратом у БиХ када је тадашње бошњачко руководство одобрило улазак страних бораца из исламских држава у Армију РБиХ те је 1993. основана бригада Ел Муџахид.
Након завршетка рата већи дио бораца остао је у БиХ, добио је држављанство, основао породице и ширили идеје радикалног ислама кроз образовне и друге установе у којима су се добро позиционирали. Већ 1998. године радикални исламисти налазе ново подручје дјеловања, а то је Косово, гдје су се Албанци сукобљавали са тадашњим Милошевићевим режимом и у Македонији.
На простору Санџака у Србији вехабије се појављују почетком 2000. Преко ноћи настају установе у којима се проповиједа вехабизам. Мета вехабија су социјално угрожене и слабо образоване особе. Постојала је јака веза с вехабијама у БиХ те су многе вехабије из Санџака одлазиле у камп у Горњу Маочу, некадашњем центру за обуку вехабија. Власти у БиХ у томе нису видјеле проблем и прећутно су штитиле таква вехабијска средишта. Све док Мелвид Јашаревић 2011. није запуцао на зграду Амбасаде САД-а у Сарајеву и ранио три особе.
Јашаревић је вехабија из Новог Пазара и прошао је вехабијски камп у Горњој Маочи. Поријеклом је из Новог Пазара, као и Сеад Плојовић, који је у Хрватској покушао основати вехабијски покрет. Данас му се суди у Србији за подстицање на тероризам.
Други најпознатији локалитет је Горња Бочина у којој је главни вођа био имам Нусрет Имамовић, који се сматрао главним вођом вехабијског покрета у БиХ.
И према њему су тамошње власти биле амбивалентне или су га прешутно подржавале.
Имамовић је избјегао у Сирију у редове Фронте ал-Нусре, а САД га је ставио на листу најтраженијих терориста и прогласио терористичким лидером у БиХ.
Познаватељи прилика у БиХ тврде како тренутно не постоји неко чврсто језгро вехабија у БиХ. Имамовић је у Сирији, а Билал Боснић, још један од најпознатијих вођа вехабија у БиХ, осуђен је на седам година затвора због подстицања на тероризам.
