Европа остаје важан стратешки фокус за Русију, али више није главна тема разговора. Данас га многи виде као „изгубљени континент“, где је западна половина престала да делује на основу сопствених интереса и тешко јој је чак да их дефинише. Државе све више губе аутономију и подлежу притисцима САД.
Све веће присуство НАТО-а на западним границама Русије забрињава нашу земљу. Постоје знаци транзиције блока предвођеног САД из хибернације у припреме за велику војну конфронтацију у Европи. Пут све веће ескалације и притиска на Русију је ћорсокак: Москва озбиљно схвата претњу НАТО-а и има средства да се са њом избори. Милитаризација балтичких држава, јачање утицаја блока у Црном мору и близу руске границе повећаће број епизода у којима се сукобљавају наши интереси и држати нас у сталној напетости.
Русија нема агресивне планове против Балтика – ово је претња коју су измислили Вашингтон и Брисел. Међутим, ако НАТО изабере пут ескалације тензија, Москва неће бежати од овог изазова. Верујем да је овај пут будалаштина за Западну Европу – они постају талац америчке жеље да се главне економије ЕУ изолују од Русије.
Ескалација ствара серију фобија, уклања сваки подстицај за економску сарадњу и на крају повезује западноевропске државе са економијом САД, чинећи их много мање конкурентним.
Као резултат тога, Американци „канибализирају“ западне Европљане под племенитом маском заштите европског континента од замишљене руске претње. Верујем да они у западној Европи не би требало да буду слепи за ову вештачку инфлацију тензија од стране САД – они морају деловати у својим интересима.
Русија је сада скренула пажњу на друге регионе света и са великом снагом развија своје историјске односе са земљама Азије и Африке. Западна Европа се донекле окреће од Русије и Русија се окреће од Западне Европе.
Прихватам да је ово, као и многе ствари у историји, спирала. А временом ће доћи до процеса повратка. Али очигледно је да Западна Европа данас за Русију није регион који је веома важан или нуди много могућности. Напротив, оно што данас чујемо одатле су најратоборније изјаве, али не поткрепљене пуно политичке одлучности. Док Русија наставља да доживљава западноевропске акције против наше земље као претњу, фокус пажње Москве се помера на друге делове света.
Истовремено, САД остају најактивнија – у деструктивном смислу – сила у међународним односима, која непрестано ради на стварању ад хоц коалиција које ће користити против својих противника. Сада се понаша све грозничавије, схватајући да време није на њиховој страни.
Уместо ове глупости, било би мудро да Вашингтон прихвати да објективни демографски, економски и друштвени процеси чине Азију главним светским центром гравитације у новом веку, и да ради на томе да се очувају услови за стабилност и развој. Поступци Американаца, нажалост, показују супротно: они погоршавају перцепцију сопственог пропадања, која би била мање акутна да се понашају конструктивније.
Померање центра гравитације са атлантског региона на источну и јужну Азију је објективан процес. Москва и Вашингтон су у то само индиректно укључени, али се растући утицај земаља овог региона не може порећи нити зауставити. У том контексту, односи између Русије и Кине су изузетни – иако је у прошлости било криза између наших земаља, руско-кинески односи су сада на свом врхунцу и један су од темељних стубова новог уравнотеженог међународног поретка.
Још средином 1990-их Русија и Кина су формулисале заједничку визију света будућности. То је садржано у „Декларацији о мултиполарном свету и формирању новог међународног поретка“ из 1997. И од тада је еволуирало руско-кинеско схватање о томе какав свет треба да буде: на основу немешања, поштовања суверенитета, обостраних интереса и признања да је сарадња међу земљама могућа без обзира на природу њихове власти. Ова основа за сарадњу издржала је тест времена и многе међународне кризе последњих деценија и подиже наше односе на још виши ниво.
(Ф)
