У Србији и Србији, дакле и њеном народу, се догађају све саме лоше ствари.
Опљачкана је споља и изнутра.
Погажен јој је образ.
Нико је , ни напољу ни унутар ње, не ферма као државу.
У њој се дижу споменици и музеји терористима.
У њу се увезе 10 милиона килограма замрзнутог, а вероватно и неисправног меса, које се по њој продаје као „свеже месо“ и „свеже прерађевине“, а државна Управа за ветерину неће новинарима да да увид у списак оних који су то месо увезли, па испада да га нико није увезао.
У њој човек прода силне хектаре земље, коју је само закупио, и опет ником ништа.
Стотинак хиљада радника не прима месецима плату због блесаве одлуке државе и, мање више, тишина.
Граде се гранични прелази према назовидржави Косову и то под диригентском палицом власти у чији се патриотизам, да не поверујеш, веровало, а та власт се правда да само извршава оно што је претходна договорила, она на коју је од стране садашњих властодржаца во времја предизборно због тога бацано дрвље и камење.
По њој, Србији, се стално диже нека галама око хапшења тамо неких, а осумњичени Мишковић побегне на Кипар.
Осумњиченог Дулића ће још мало и заборавити они који су сеирили над његовим хапшењем, којег, заправо, није ни било.
И тако даље, и тако даље.
А Србија ћути.
Као да је све мање-више у реду.
За то и толико ћутање мора да постоји разлог.
И постоји.
Србија ћути зато што Србије још увек нема.
Ово што личи на њу и зове се њеним именом, само је жалосни остатак свих Југославија, закључно са оном Милошевићевом СР Југославијом, па и Коштуничином Србијом Црном и Гором, СЦГ.
Ово је нека земља, која је невољко настала, остала после одласка свих.
Нестварна, као и све у њој.
Србија тек долази к себи, тек се издалека буди из бивања ван себе.
Тек ће да настане.
Још је то спсовска раз-југославија, а не Србија.
Србија се тек мора направити.
А направиће је неки нови Срби, не ови стари, који су се играли југоевропљана и југосрба, него нови Срби решени да буду Срби, светски и своји, као што су некад били, да наставе Србију од момента кад је 1918. нестала, под династијом, југо-карађорђевића, чији смешни потомак чучи као још једна југо-реликвија у још увек југо-Београду и изиграва неког престолонаследника државе која је свуда, осим у оваквој Србији, нетрагом нестала.
