Грузија: велики терет мале независности

У недељу джавни секретар, заменик министра иностраних послова РФ Григориј Карасин је изјавио да убудуће Москва не искључује проширење контаката са новом администрацијом Грузије. Са своје стране министар иностраних послова Грузије Маја Панџикидзе је подвукла да ако Москва инсистира на признању независности Јужне Осетије и Абхазије, дијалога неће бити. При томе она је изразила тежњу Тбилисија да регулише односе са Москвом. Знак ове тежње треба да буде именовање Зураба Абашидзеа за специјалног предтавника грузијске владе за односе са Русијом.

Сама по себи ова чињеница ништа не значи, рекао је у интервјуу за Глас Русије главни уредник листа Русија у глобално политици Фјодор Лукјанов.

- У Грузији је остало да виси такво немо питање у ваздуху и то се осећа: ми смо већ именовали специјалног представника, начинили смо корак. Сада Москва треба да одговори. Москва је управо реаговала адекватно: добро, именовали су га, хвала. Русија неће одговарати гестом добре воље на сваки гест добре воље из Тбилисија. Када се ових гестова из Тбилисија нагомила извесна количина, тада ће највероватније Москва учинити своје гестове.

На пример, пре неколико недеља Сергеј Лавров је саопштио да чекамо ослобођење руских грађана који се држе у грузијским затворима на основу политичких оптужби, подсетио је Фјодор Лукјанов. Слична амнестија ће изазвати позивитну реакцију Москве.

Госпођа Панџикидзе је изрекла став Тбилисија о руско-грузијским односима не било одакле, већ из Вашингтона. Пре тога, у септембру, уочи парламентарних избора у Грузији, актуални руководиоц ове земље много су говорили о неопходнсоти обнове односа са Русијом, истакао је у интервјуу за Глас Русије шеф одељења за кавказ у Институту за земље ЗНД Фелик Станевски.

- Сада је акценат пренет на то да се умире САД и друге западне земље поводом ове намере. Сада је реторика грузијских власти следећа: ми нећемо са Русијом обнављати односе на основу компромиса. Односе са Русијом ћемо све једно обновити на рачун тога што ћемо јачати економске везе. Али за ове везе Русија је заинтересована много мање него Грузија. За нас је главни интерес питање безбедности.

За двадесет година Грузија је шест пута нападала на оне које она сматра својим етничким мањинама – на Абхазе и јужне Осетине, подсећа Фелик Станевски. Осим тога Грузија тежи у НАТО. И не ради се о самој Грузији, већ о томе што је њена територија занимљива за команду Северноатлантске Алијансе.

Независна Грузија је упала у клопку политичких и економских околности које диктирају сви њени суседи и партнери. Али Тбилиси више не може да прихвата самосталне одлуке. Проблем је у томе што без обзира на смену владе, парламента, а убудуће и председника, састав грузијске елите се неће променити. Међу њеним супарничким групацијама постоје велика унутарполитичка неслагања, али у сфери спољне политике, нажалост, њихови ставови су идентични.