Трагична судбина великих руских песника (8.)

 „Човек није оно што су од њега направили време,  људи и догађаји,  него оно што је он сам од себе саздао.“

Легендарни  руски песник  који је преминуо у уторак,  1. јуна  2010, сахрањен је петатк,   4. јуна, на Новодевичјем гробљу у Москви. У преподневним сатима у Централном дому књижевника одржана је комеморација  великом руском песнику. Хиљаде људи је дошло да се опрости  с њим,  међу којима су били и специјални изасланик  председника  Руске Федерације за међународну културну сарадњу  Михаил Шидкој, писац Владимир Војнович, директорка Музеја ликовних уметности „Пушкин“ Ирина Антонова, колеге песници:  Јевгеније Јевтушенко, Ољесја Николајева, Владимир Вишњевски, Јуриј Кублановски, Андерј Дементјев, Јевгеније Рејн, редитељи Ољег Табаков и Марк Захаров, руководилац Руске штампе Михаил Сеславински и многи други.

Андреј Андрејевич Вознесенски  рођен је 12. маја 1933. г.  у Москви,  а са 14. г.  је послао своје стихове Борису Пастернаку који га  је после тога позвао у госте,  и тај догађај је опеделио цео њгов живот.  

Године 1957.   завршава  Московски архитектонски факултет и то обележава стиховима:

„Збогом архитектуро! Пламсајте широко говедраници у амур стилу и рајкоми у рококо.”

Хрушчов:  „Узмите свој пасош  и ван из земље,  господине  Вознеснски“!

Почео  је да објављује 1958, а официјелна књижевна критика га није прихватила. На сасатнку са ствралачком интелигенцијиом у Кремљу 1963.  г.  тадашњи генсек Никита Сергејевич Хрушчов своју  оштру критку коју му је упутио завршио је наредбом:

„Покупите свој пасош  и идите ван,  господине Вознесенски!”

Међитим,  и за време  привремене немислоти у коју је доспео,  његове песничке збирке  су издаване у великом тиражу. Године 1960. он чита своје песме у Паризу и Минхену,  а поред Француске путује  у Италију и друге западне земље,  а утиске са тих путовања је срочио у стиховима.

Песничка збирка „Антимири” излази му 1964,  а две године касније „Ахилово срце”,  затим 1970.  „Сенка звука“  онда следе песничке књиге:  „Поглед“ (1972),   „Пусти птицу“ (1974.), „Храстиов лист виолончела“ (1975.),  „Витражних   дела  мјастор“ (1976.),  „Саблазни“  (1979.). Те године учествује и у припремању самиздатског  алманаха „Метропол”. 

Почетком осамдесетих огледа се и у прози стартујући са повешћу “О” (1982. ),   и наставља са „Пословођама  духа. Прозна и песничка дела“ (1984.),  „Роа. Стихови и проза“ (1987.). 

Године 1990.   излази из штампе „Аксиома самотрага“,  а годину дана касније „Россия. Поезија“.

По стиховима Вознесенског  Љубимов је у позоришту на Таганки урадио представу „Антимири“,  док је Алексеј Рибников је компоновао  рок-оперу „Јунона и Авос“, коју је Марк  Захаров   поставио на сцену „Ленкома“  и  још увек је  на репертоару.  Родион Шчедрин је компоновао музичко дело „Поеторија“.

Вознесенски је познат и по томе што је ескпериментисао у области уметнилке форме,  стварајући тзв „видеоме“ у којима су стихови груписани заједно са цртежима,  фотографијама,  словним компоицијама,  текст је распоређен у  унапред датим формама,  као на пример   циклус „Распеће“  у облику крста.

При крају живота Вознеснески је био тешко оболео  претрпивши две операције. Последњи пут се у јавости појавио 25. јанура на уручењу награде „Тријумф“ у музеју „Пушкин“. За збирку песама „Витражних дела мајстор“. 

Вознесенески је  1978.  добио Државну награду СССР-а,  издату две године  раније, почасни је члан десетак академија међу којима и Руске академије образовања (од 1993.),  Америчке академије   књижевности и уметности,  Баварске академије  уметности, Париске академије „Браћа Гонкур“,  Европске академије  поезије.

Својим пријатељем  су га сматрали  Сартр,  Хајдегер, Пикасо,  а песме му је на енглески  преводио Роберт Кенеди.

Кад су му изражавали  забринутост  поводом његове  тешке болести,  он је стоички само одмахивао руком говорећи:

„Није то ништа,  Пушкин се држао до последње,  самртне уре,  а Пастернак до послдењег месеца.  Ја сам у релативном комфору,  не оптерећују  ме, хвала Богу,  односи са царем,  па нема ништа да се разјашњава…”

О свом стваралаштву песник је говорио:

„Од свих својих фаза и периода највише волим другу половину седамдесетих  и можда понешто из позних деведесетих,  а све осатло је чиста авангарда,  без бриге о томе шта ће ко рећи.”

Своје животно доба популарни руски поета никад није узимао озбиљно,  а знао је да каже: кад је напунио 70. годину , престао је да мисли колико је преживео  и колико му је још остало  од живота, „јер човек – није оно што су од њега направили време,  људи и догађаји, него оно што је он сам од себе саздао“.


Бранко Ракочевић