Био је Велики рат и Србија окупирана, уз страдања људи и терор окупатора. Завладала је пљачка и отимачина народног иметка. Оно стоке, хране, оруђа што се у кућама Срба затекло, непријатељ је немилице отимао. Као да није овамо дошао из богатих царских држава, пише Политика.
„Чим је окупатор ушао у земљу, сместа је укинуо све земљорадничке задруге, пољопривредне станице, воћне и виноградске расаднике, а њихову имовину, која је износила стотине милиона у злату, просто је опљачкао и оставио без игде ичега. Приватним је лицима опљачкао њихову имовину: вршалице, плугове, дрљаче, тријере и ветрењаче... Затим је покупљена вуна из постељних ствари: а она је у нашој земљи била у душецима и јастуцима у огромној количини. Потом су покупљени сви судови од бакра и месинга, којих је у нашем народу била огромна количина, јер их је и најсиромашнији човек чувао још од Турака и принављао.”
„Опљачкан до голе душе народ је ишао сав у крпама, а кад су и оне спале, почео се одевати не више вуненим оделом већ изатканим од хладне конопље и још хладније коприве!”
Овако је о томе писао Драгиша Лапчевић у свом запису „Окупација” (из 1922), што преноси часопис ужичког архива Историјска баштина” број 23.
„Уз пљачку за рачун своје државе аустроугарски официри су пљачкали и за свој рачун, по варошким кућама сав финији намештај и све финије ствари. Један је официр придигао оригиналну хрисовуљу цар Душанову коју је као ремек-дело чувао један наш историк. У Гроцкој је био један зликовац и отмичар Маџар, инвалид, који је просто од света отимао све што се отети може, особито стоку.”
На мети окупатора, наставља Лапчевић, нашла се и народна храна: испразнио је све приватне житнице и кошеве, чак и необрани кукуруз с приватних њива кулуком обрао.
„И све као ратни плен одвукао, мада приватна имовина не може бити ратни плен... Ако би који сопственик што приметио, тај је био тучен, затваран и интерниран. Тако дигнуте хране, приватне имовине, чини вредност читаве милијарде. Животне намирнице су за време окупације постигле цену каква се нигда не памти. Те су цене артиклима који су од окупатора били монополисани искључиво за његов рачун. Такви су артикли, на пример, брашно које се могло само кријумчарски продавати, млеко које се није могло купити ни за ма колике паре (све је било поглавито монополисано за официрске менаже, а кријумчарити се није могло те су болесници и деца листом пропадали), маст која је такође кријумчарена и достизала високу цену.”
Бележи овај аутор да су свиње већ приликом продирања окупаторске војске покупљене и отеране у Немачку, Аустроугарску и Бугарску.
„Првих дана војничкога наступања преко Саве и Дунава донео је ’Vorwäts’ радосну вест: да је у Берлин и Минхен дотерано 7.000 сасвим дебелих, зрелих свиња из Србије. После је непрестано трајао транспорт, све док нису готово све свиње покупљене... Говеда су такође покупљена, особито гојазна и крупна, па су после подбирана чак и ситна. На овце су окупатори особито били алави: осим меса с овцама су добијали вуну и кожу. Где су могли покупили су све овце, па готово све козе... Треба додати да су и све коње покупили, па су престареле и немоћне клали за храну становништву, које иначе сматра за поган коњско месо. Осим тога, реквирирана је била сва ракија, све вино, све воће, па и бачве и бурад за примање ракије и вина. Реквизиција никоме ништа није плаћана, нити су какве реквизиционе признанице издаване”, пише Драгиша Лапчевић.
А кад је србска војска надирала да ослободи отаџбину, наступила је бежанија окупатора. „Но ни ту отимачини није био крај: бежећи под притиском, окупатор је ипак стигао да опљачка неке породице и трговачке радње”, преноси записе о томе „Историјска баштина”.
Бранко Пејовић, Политика 
