Травијата - класика у црном

Љубитељи опере који више воле класику и традицију, остали су задовољни: нова поставка Вердијеве Травијате, приказана у московском Бољшој театру у режији Франческе Замбело из САД, одговара свим уобичајеним канонима.

Верзија Франческе Замбело је следећа: главна јунакиња, куртизана Виолета, умирући, сећа се читавог свог живота. Остарела лепотица на прагу смрти одједном открива за себе шта је то права љубав, немогућа у душтву подељеном на класе. Никакве озбиљне разлике у односу на оно о чему је говорио Дима-син у свом роману Дама с камелијама, а после њега и Верди у Травијати режисер не уноси у представу. Али њен угао гледања је савремени.

- Мене је занимало колико је класна разлика у друштву које описује Дима у свом роману видљива у данашњој Москви. Ни у ком случају не покушавам спољним средствима да покажем данашњу Москву. Али мени се чини да је ова прича врло актуелна, зато што се овде и сада осећа онај различити живот класа, диктиран различитом количином новца.

Франческа замбело зна о чему говори. У Москву она долази још од студентских дана, од 1976. године. У Бољшом театру већ је поставила две представе. Травијата је трећа. И мада је Франчекса представљала овај оперски хит у различитим земљама, пред московску премијеру врло се бринула. Јер Бошљој театар има своје традиције у погледу Вердијевог ремек-дела. Овде су Травијату поставили мал те не пре свих- пет година после грандиозног неуспеха премијере у Венецији. Од тада је на сцени Бољшој театра опера добила мноштво сценских решења, мада последњих 12 година није је било на репертоару.

У Травијати Бољшој театар је решио да представи публици читаву плејаду младих уметника, између осталог чланова омладинског програма позоришта, где се припрема својеврсна кадроваска резерва. Али било је и солиста, по годинама младих, а по стваралачким позицијама врло солидних. На пример, Василиј Ладјук, баритон, у улози Жермона. Свој однос према представи он је изразио на следећи начин:

- По мени ово тумачење је најкласичније међу онима која постоје данас у Москви. Такозвана класика у црном. За мене нема велике разлике да ли излазим на сцену у Бољшој театру, у Метрополитену, Скали – за мене је важна публика за коју отвара своје срце, своју душу. И тебе или прихватају и воле, или не прихватају и не воле.

Овације којима је публика наградила учеснике премијере Травијате дају наду да су представу у Москви примили да ће се она усталити на програму Бољшог театра.