Леонид Јузефович - најбољи руски писац 2016.године

Тешко је приговорити овој одлуци жирија. „Зимски пут“ је књига коју људи већ годину дана читају, дискутују о њој и хвале је (изашла је прошлог септембра), а сам Јузефович несумњиво и неоспорно спада међу великане данашње руске књижевности. Он се већ 40 година бави писањем, а 15 година је познат (његов детективски роман „Кнез ветра“ о иследнику Путилину проглашен је 2001. године за „Национални бестселер“), и за све то време Јузефовичу је некако пошло за руком да не стекне армију непријатеља, што је права реткост за успешног писца.

То је утолико већи успех што Јузефович пише текстове о историји, а они као магнет привлаче мрзитеље. Он пише о историји, о којој свако има своје мишљење и за коју су људи данас спремни да се међусобно поубијају. Штавише, Јузефович пише о најпроблематичнијим историјским моментима. Његов документарни роман „Самодржац пустиње“ је прича о Грађанском рату (друга деценија 20. века), а „Ждралови и патуљци“ су посвећени деведесетим годинама 20. века и конкретно догађајима из 1993. године.

Вероватно је тајна успеха у томе што Јузефович није дидактичан. Он никоме не намеће своју концепцију историјског развоја, него само прича о догађајима које нико пре њега није описивао. Из историјског платна он издваја јунаке о којима се пре тога није говорило или се говорило недовољно.

У „Зимском путу“ је поново тема Грађански рат у Русији, и то његова последња епизода. У европском делу земље одавно се све завршило, а на крају света, у Јакутији, боре се два последња јунака – црвени командир и анархиста Строд, против белог генерала Пепељајева: „На крају Грађанског рата, у свету где најљући непријатељ није противник него мраз, црвени и бели већ нису толико мрзели једни друге и све време су једни другима говорили: ’Предајте се’. Једни Руси више нису хтели да убијају друге Русе“. Ту нема оних који су на правој или на погрешној страни, постоје два лика чије судбине су идеални пресек читаве руске историје.

Роман Петра Алешковског „Тврђава“ је недавно добио књижевну награду „Руски Букер“ и већ је увелико познат у народу по препознатљивим цитатима и крилатицама, али је и критикован због сложеног барокног стила у коме има превише боја.

Код Јузефовича нема никаквог барока, практично је све суви конструктивизам – ниједног сувишног детаља, све метафоре су на својим местима, а стил је прилично шкрт, али зато јасан, те га је лако и лепо читати. Неко ће се запитати да ли је уопште коректно поредити обичан роман и „документарац“? Јесте коректно, јер се књижевност мења, и „non-fiction“ је сада пуноправни члан прозног репертоара. Према томе, „Зимски пут“ је права књижевност која је добила потпуно заслужену награду.

Константин Миљчин, Руска реч