Дронови величине бубе — ново оружје војске САД? Опширније: http://rs.sputniknews.com/nauka/20150601/2263312.html#ixzz3bnI67rcj

Америчка војска следи пример Оружаних снага Велике Британије — за своје Специјалне јединице набавиће неколико стршљен-дронова. Ради се о новом типу летећег робота, а војни експерти су забринути импликацијама које он може да има када је у питању будућност ратовања.

Специјалне снаге Америчке војске тестирају дронове ПД-100, популарне „црне стршљенове“, најновију врсту минијатурних дронова који су способни да самостално лете у различитим срединама, а који, како упозоравају експерти, представљају изазов са научне, техничке, али и етичке стране, када је у питању њихова војна или цивилна употреба.

Дрон „црни стршљен“ тежак је 18 грама и опремљен је обичном или термалном камером; максимална дужина лета износи приближно 25 минута, достиже брзину од 10 метара у секунди и има домет од преко једног и по километра. Његова камера контролном терминалу преноси видео и фотографије.

Ову невероватну направу развила је норвешка фирма „Прокс динамикс“, која за ПД-100 каже да је то „лични извиђачки систем“ који „агенцијама за спровођење закона пружа до сада невиђену могућност обавештавања, надгледања и извиђања у џепном издању, што особи која га користи омогућава тренутну ситуациону свест“.

Малени дрон је у оперативној употреби већ три године; британска војска је ПД-100 први пут користила у Авганистану 2012. године. Фебруара 2013. године, Министарство одбране Велике Британије саопштило је да планира куповину 160 минијатурних летећих робота, у вредности од 20 милиона фунти.

„Управљање овим дроном не разликује се много од играња видео-игрица помоћу џојстика на конзоли попут ’Иксбокса‘ или ’Плејстејшена‘“, рекао је водник Карл Бојд, члан Војске Велике Британије, приликом демонстрације ове направе.

Коментар који је ове недеље објавио часопис „Нејчур“ бавио се изазовима и последицама оваквих изума, који, према ауторима текста, представљају „значајну етичку одлуку: да ли треба пружити подршку развоју смртоносних аутономних оружаних система или му се супротставити“.

„Технологија је достигла ниво на ком је развој оваквих система — посматран у пракси, ако не са легалне стране — изводљив, при чему говоримо о року од неколико година, а не деценија. Улог је висок: смртоносни аутономни оружани системи посматрају се као трећа револуција у ратовању, након барута и нуклеарног наоружања“, пише Стјуарт Расел, професор рачунарских наука на Берклију, Универзитету у Калифорнији.

„Аутономни оружани системи бирају и прате мете без интервенције људи; они постају смртоносни када такве мете укључују људска бића. Оно што би требало највише да брине је могућа крајња тачка ове технолошке путање. Могућности аутономног оружја пре ће бити лимитиране законима физике — на пример ограничењима домета, брзине и носивости — него било каквим недостацима система вештачке интелигенције која га контролише“, закључује Расел.