Национални борци Софија и Милан Јанковић

Bио би прави грех”, пише новинар Р. Јовановић, „према србској националној свести бораца преко Дунава, Саве и Дрине, као и према осећањима Јужних Словена, ако би патње и муке националних бораца затајили од омладине и потоњих генерација, а све то правдајући каквом уображеном скромношћу.

Никако не сме бити заборављено унапређивање и подстрек националног духа на одржању нације!” Тако он започиње причу сећања на „два паћеника” за време Великог рата и на њихов неуморног националног рада после ослобођења и уједињења. Реч је овде о учитељици Софији Јанковић и супругу јој Милану трговцу.

Још за време Првог балканског рата 1912. године, овај пар националних бораца био је под сталним полицијским надзором. Јовановић бележи како им је кућа редовно претресана, те да су им, једном приликом, власти нашле и однеле револвер. Софија и Милан су били генерација, обоје из малог јужнобанатског села Сефкерина, а ту их је обоје затекла и интернација, с почетком Првог светског рата.

Чим је Србији рат објављен 1914. године, обоје су спроведени у затвор у Панчеву. Одатле након саслушавања почиње њихов мученички ход којим их је светина варварски линчовала на путу за Темишвар. Софија је, пише Јовановић, добила циглу у трбух и онесвешћена однета у болницу, а прво што је угледала након што се освестила био је лекар, Мађар, који јој цинично добацује: „Нећеш цркнеш ти народна оврана” (Одбрана).

Из темишварског затвора обоје су даље интернирани у Арадску тврђаву – логор хиљаде невољника, највише Срба из Босне и Херцеговине, али и других земаља под влашћу Хабзбурговаца. Како су се отуда избавили није познато, но прича се наставља падом Београда, када Софија под полицијским надзором ради као болничарка, при томе све време одржавајући везу са избеглим добровољцима и заједно са мужем Миланом старајући се о сирочади и малолетницима.

Софија је завршила Српску учитељку школу у Сомбору, а радила са београдском Народном одбраном у повереништву у Панчеву. Као особа од поверења Женског савеза и чланица Добротворне задруге Панчеваца, путовала је и тако прикупила 40.000 потписа жена у одбрану Војводине, који су предати централи у Београду и све послато Конференцији у Паризу. По свршетку рата, 1919. године, основала је и „Коло ослобођених сестара”, када је и послата велика помоћ Црвеном крсту у Београду.

Као бескомпромисном борцу, Софији 1923. године стиже из Ковина молба да дође и помогне. Ту за кратко време окупља женски живаљ у организације – „Добробит”, Задруга Српкиња”, Женска занатска школа и „Коло србских сестара”.  У Ковину и данас стоји, као најзначајније сведочанство рада тих жена, споменик изгинулим интернирцима и стрељанима из Смедерева, Пожаревца и околине – 800 људи.

На своју молбу бива премештена четири године касније у Панчево, у којем одмах започиње интензиван рад у овдашњој Народној одбрани и „Соколу”. У заслужену пензију одлази 1933. године са одликовањем – Орденом Св. Саве трећег степена.

Милан је своју супругу на том путу у стопу пратио. Још од злогласног арадског казамата здравље му је трајно нарушено. По ослобођењу, као ратном интернацијом упропашћени трговац, нашао једно место са скромном платом у предузећу „Привредник” у Панчеву.

Олга Јанковић,
Политика