Врањанац, човек посвећен ликовном стваралаштву, поникао у Врању, у времену када су у ову средину пристизали људи из других области, доносећи своје идеје, индивидуалну судбину и поетику стварања. У таквој атмосфери развијао се Станковић, наклоњен визуелном погледу на свет, да би временом израстао у врсног и значајног уметника Града.
После средње школе определио се за студије на Факултету примењених уметности у Београду, завршио је индустријски дизајн у класи професора Богољуба Теофановића. Крајем осме деценије прошлог века, са својом супругом, такође сликарком, вратио се у родни град где ради једно време у ЈП Јумко, затим као педагог у средњој школи, упоредо негујући сопствено сликарство. Са оснивањем Ликовне радионице постао је њен стручни сарадник. У време (1997) када је Галерија центра за културу припојена Народном Универзитету у Врању, као њен управник, бави се уређивањем и реализацијом програмских активности.
Образован као дизајнер за собом је оставио дела ликовног карактера, предано и упорно сликао на свој начин доживљај околине и природе која га окружује.
Станковић у свом стваралаштву, било да се ради о цртежу или слици, остаo доследан самом себи. Рукопис је спонтан ослобођен рационалног размишљања, и у тренутку мирења са бесповратним, изненада, под притиском нагомиланих осећања, снажним, широким потезима четке /оловке попут ветра оставља знак, траг у времену сопственог постојања. Без намере да се некоме додвори, стварао је дела у којима је показао да уколико је аутор довољно мотивисан унутар себе самог, сопствене емоције може адекватно пренети на дело а са њега и на посматрача.
Најчешће су то тренутни записи непосредног одраза расположења, са структуром добро артикулисаном по читавом слободном простору. Станковић, као дубоко сензибилно биће, као страствени стваралац, покушава да се приближи својим најинитимнијим поривима, и то највише онда када оставља један снажан гест на папиру, платну, калиграфски изведен као запис, или као усамљени траг ван времена и простора.
Добро уочивши да време без материјализације временске структиуре губи смисао сведочанства, а да једино постоји оно што има индентификациони траг. Отуда и та склоност брзом запису и тренутном импулсу под непосредним диктатом доживљаја и мисли. Ти знаци, записи настали у тренутку, даху, треба спознавати тумачити у блиском директном контакту. Управо тада, уочавају се све дражи, линије, потеза једноставности. Он нас води на путовање на којима су сви ти снажни потези и питања и одговори као отисак времена у вртлогу материје.
Боја на сликама, линије на цртежима, нису посредници већ у улози директног говора. Говоре о себи и за себе. Избор боја је подсвестан, спонтан. И када се погледају слике приметиће се да имају свој ритам. Оваква врста слике никад се не открива до краја, ма колко је велика жеља самог посматрача за тим. У духовном погледу она је колоплет енргије спољнег света као и енергије самог уметника,зато су Горанове слике експресионистичке, грађене жестоким гестом у једном даху, у јаким ритмовима. Све оне не могу да се обухвате једном једином дефиницијом или да се тумаче на један начин. Зато што су део не само уметника већ и посматрача и његовог искуства и осећања. Слика остаје и опстаје као део трајне уметникове тајне и као тајни изазов нашем духовном разоткривању. И на крају да закључимо речима аутора ''Савршенство треба тражити у једноставност.
M.H.