Маргиналци, шпијуни и други ликови на фестивалу Чехова

Међународни позоришни фестивал Чехова који више од два месеца окупира московске сцене, поставља неочекиване, а понекад сензационалне акценте у културном животу руске престонице.

Сада, на пример, публика атакује позориште где приказује своју представу Трилогија поена познати италијански редитељ Ема Данте. Презимењакиња великог аутора Божанствене комедије има иза себе мноштво поставки награђених на престижним међународним фестивалима. Глумица која је у младим данима игала по читавој Италији са звездама прве величине, Ема Данте, вративши се у родну Сицилију, постала је драматург и редитељ. Њене представе су о најтежим и најжалоснијим странама живота. А како би тај живот изгледао истинитији, редитељ позива непрофесионалне глумце, „непомућене“ позоришном техником. Тако је постпила и у представи Трилогија поена. То су три самосталне приче, које говоре о сиромашнима, болеснима и старима. Али јунаци Еме Данте нису за жаљење: на пример, носталгија пензионисаног морнара са морем претвара се у песму захвалтности спрудовима, леденим сантама и рибама. А плес 90-годишњих супружника у оду љубави. Ове приче, уверена је Ема Данте, треба да буду јасне и блиске руској публици.

Мени се чини да су Руси врло слични сицилијанцима зато што су страстан, јак народ, који је способан на отпор. Зато са тачке гледишта осећања чини ми се да веома личимо, тврди Ема Данте. Моје позориште је посвећено позоришним маргиналцима, наставља редитељ. Говорим о људима који не могу да се уклопе у друштво. Али у мојој причи увек постоји нешто лако и комично, зато што у трагедији, по правилу, постоји нота комедије. Томе ме је научила руска књижевност, подвлачи Ема Данте и додаје: Најважнији роман у мом животу су Браћа Карамазови Достојевског. Веома бих желела да радим на том тексту, али то је превелики замах. Још волим дела Чехова. Али стварам своје сопствено позориште: тако имам право да погрешим и да никоме не досађујем.

Поједина пресецања са руском позоришном културом московска публика је видела и у представи Пекиншког уметничког позоришта које је довезло у Москву поставку под називом Олуја. Драма припада творцу овог позоришта – кинеском драматургу и режисеру Цао Јуиу. Али и назив, и неке нијансе сижеа подударају се са антологијским комадом Александра Островског. Истина, трагедија руског класика 19. века препричана је на кинески начин: јунакиња је заљубљена у посинка, муж је вара са служавком која се испостави његовом сестром... Читава ова заврзлама дешава се у породици кућног тиранина, олигарха, власника рудника и председника компаније за производњу угља. 30-их година када је причу написао Цао Јуи, оан је примљена као изазивачка политичка драма, мал те не као поткопавање државних темеља. Данас је то једноставно социјално-психолошка драма, која се брижљиво чува на репертоару Пекиншког позоришта. Редитељ представе Ки Веј говори тим поводом: Публика тако воли ту представу да не можемо да претендујемо на неке радикалне измене поставке, можемо само да је испунимо живим осећањем.