Самит ЕУ: економски пораст се не може купити новцем

Фискални пакт је главни адут програма шефова држава и влада земаља ЕУ, које заседају у Бриселу 1. и 2. марта. Немачка, главни поборник гвоздене финансијске дисциплине, нада се да ће уз његову помоћ обуздати буџетске расходе партнера. Сам по себи доккумент се сматра беспрекорним. Али, као и увек, извесне сумње се појављују поводом праксе његове правне примене. На форуму ће бити размотрени и путеви економског раста, као и смањења назапослености. И природно, проблеми дужничке кризе – без њих се не може. Тему ће наставити аналитичар Сергеј Гук.

Још једно оштро питање попуњавања фонда стабилизационог механизма Еврозоне, на чему су инсистирали учесници у недавном самиту „двадесеторке“ неће бити разматрано. Против његовог уврштавања у дневни ред категорички се залагала главна донаторка ЕУ Ангела Меркел. Трилион и по евра колико је већ обезбеђено, предвиђених за затварање потенцијалних финансијских пукотина од 1. јуна, Немци засад сматрају сасвим довољном „противпожарном“ резервом. За нове приливе прво треба тачно израчунати потенцијалне потребе држава. Ако се програм за помоћ Грчкој буде плански реализовао; ако трилионске инјекције ЕЦБ комерцијалним банкама донесу дуго очекивани мир на тржишту хартија од вредности, неће бити било какве потребе да за допуњавањем стабилизационог фонда, као ни за финансирањем нових програма за оживљавање конјунктуре у Еврозони. „Ми, Европљани, треба да се растанемо од идеје да се економски пораст може купити,“ сматрају у Берлину.

Мишљење доктора економских наука Андреја Нечајева, бившег министра економије РФ:

„Мислим да су немачки аргументи апсолутно логични. Они, осим садржајне, поседују и другу логику. Немачка је главни донатор европског фонда за стабилност. И то њене аргументе чини суштински тежима. Уопште сматрам да храњење неефикасних економија није најбољи пут. Безусловно, економски пораст се може стимулисати и то треба чинити. Али не сме се и не треба стимулисати нерационалну и неефикасну потрошњу, која не одговара финансијским могућностима земље. Ето, то је за мене потпуно очигледно.“ 

С фискалним пактом такође није све јасно до краја. Не зна се ко ће још осим Велике Британије одбити да добровољно прихвати финансијска ограничења. У средњорочној перспективи земље–хронични дужници – ће морати строго да ограниче трошкове. Али и претходник овог споразума – Пакт о стабилности – такође је прописивао политику финансијског уздржања, али су га скоро сви кршили. Без обзира на то што је документ поседовао међународно-правни статус док је фискални пакт ништа више од споразума влада.

И тако су у сваком питању, које је унето на дневни ред самита, детаљи, у којима се крије – и сами знате ко.