Завештање Св. Петра Цетињског: Руски цар да буде и србски!

 НА Дан Народне библиотеке Србије и новоустановљени Национални дан књиге у згради у Карађорђевом парку први пут пред публиком биће изложен тестамент Светог Петра Цетињског (Његуши, 1748. – Цетиње, 1830). Последње завештање истакнутог духовника, светитеља и владара биће доступно публици у специјалној комори-витрини од четвртка, па до 31. марта. Народна библиотека Србије је до овог вредног документа 1959. године дошла куповином.

Петар Први Петровић Његош, канонизован као Свети Петар Цетињски, био је митрополит црногорски и владар од 1782. до 1830. године. Осим по победничким биткама против Турака, у историји је остао уписан његов план о стварању славеносербске државе, која би обухватала Босну, Србију, Херцеговину, Црну Гору и Боку Которску, са престоницом у Дубровнику. План је био да руски цар буде и цар Срба, док би црногорски владика био његов савладар, али никад није остварен.

У завештању, које је 18. октобра 1830. у Цетињу издиктирао свом секретару Симеону Милутиновичу, између осталог, тражи опроштај од свог народа, ако их је са нечим повредио:

„Молим свакога Црногорца и Брђанина малога и великога, којему сам што сагријешио или какву жалост учинио, да ми свак опрости, од свега срца и душе, и тако ја опраштам свакојега малога и великога, који ми је гођ што сагријешио, просто да је од мене свакому задовјек и на страшни Божји Суд о второму Христу Богу пришествију.“

На самртном часу, Петар Први Петровић је бацио анатему на све који не верују у његове последње речи и препоруке или на онога који „не би све тако послушао“.

„Исто тако да Бог даде и ономе који би вас од вјерности к благочестивој и христољубивој Русији одлучити поискао и свакојему, ако би се који из вас Црногорацах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило“ – последње су речи у тестаменту Светог Петра Цетињског.

НАСЛЕДНИК РАДЕ ТОМОВ

Свом народу он је оставио у аманет да га „с миром у тишини и љубави општенародној кротко“ укопају и ожале, „да не би ни крвник крвнику тадер проговорио ни горке ријечи“.

„А ја на моје мјесто насљедником и управитељем од свега мојега, народскога и црквенога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова (п. а. касније Петра Другог Петровића Његоша), у којега се надам да ће бити човјек од посла и од разума, колико је преблаги Отац Небесни благословио подарити, и којега Богу и Цару нашему и свему народу црногорском и брдском на вијеки препоручавам свијем срцем и свом душом“, пише у тестаменту.