Да је Вучић Путин, као што никада није био, а да је Србија Русија, као што никад неће бити, онда би Соња Бисерко одавно омастила решетке, или би бар негде из прогонства ширила своје идеје о србској геноцидности. Овако, Црвена Соња се шепури у хашким папирићима као кључни сведок да је огавна Србија планирала да помлати све у невиној и јадној Хрватској, и то од колевке, па до гроба.
Црвена Соња је митолошко биће под посебном заштитом државе Србије: митолошко, јер нормалан ум не може да појми да такво нешто постоји. Заштиту су јој дали, јер јој тобож прете непријатељи свих боја и величина. Тако она у својим очима напрасно порасте, просто се надува, пукће од величине и значаја.
Црвена Соња је такође и мистериозно биће: не зна се од чега живи, ко јој даје паре, да ли се напаја зрацима из космоса, или претура по контејнерима, маскирана брковима да је не препознају скинси, јер скинси – онаки си.
Бисерко, ох какво племенито презиме, следи трагове своје истомишљенице Наташе Кандић која је, изнервирана тим проклетим и неумољивим чињеницама, нашамарала србског избеглицу са Косова. Црвена Соња дели шамаре на све стране, за те паре она би тој гамади свих боја и величина ложила ватру на прсима, чупала нокте и вадила очи чарне, али ослободиоци Турци се у Србију још нису повратили.
Ако и то дочека, спремиће Црвена Соња усијана кљешта, па да и из Порте кане неки дукат. Зато ме чуди храброст шефа србског правног тима у Хагу, Саше Обрадовића. О, грозоте, он се усудио да детаље Соњиног сведочења обелодани широкој светској јавности и да јој натакари на нос како је она компетентна за хрватску тужбу против Србије колико и Павелић за питања људских права.
Па су се ‘Рвати љутнули. Па су запретили да ће се жалити. А, онда су напунили гаће кад је требало да, по својој традицији, рашчерече Србина, само што је овог пута тај Србин био Саво Штрбац, поткован доказима о монструозностима каквих се не би постидели ни Лубурић, Љубо Милош и Фра Сатана Мајсторовић заједно.
И решили су да се праве блесави, да њих кобајаги Савине будаласте оптужбе не занимају, пас лаје, ветар носи, само ви Срби читајте, ионако ни на опанцима нисте стигли да понесете комад „хрватске“ земље.
Не замерам ја Црвеној Соњи што је издајник, што се продала за тридесет сребрњака. Свако има право да буде ђубре – за то још, бар у Србији, која није Русија, и код Вучића, који није Путин – не следује робија. Ђубретарство је морална категорија, коју ни један параграф не познаје.
Занима ме само како Црвена Соња може да зажмури на поклану српску децу од 1941. до 1995. Како хладнокрвно пролази поред хиљада сирочића и бескућника који тумарају Београдом, сећајући се да су некад, некад давно, живели тамо где су рођени, у Кроацији, свежем поносу Европске уније.
Да ли Соња понекад баци поглед на исповести од којих се срце камени, а крв леди у жилама. Какав то дигитрон има којим може да се израчуна: број мртвих Срба, подељено са минусом савести, једнако је толико евра.
Када ће, и да ли ће, држава Србија, кад се и та хашка лакрдија оконча, написати пријаву за лажно сведочење против С. Б. За лаж против сопственог народа, а у корист непријатеља, који никад и није имао никакав други циљ до потпуног уништења реметилачког србског фактора.
Црвена Соња Бисерко је саучесник у наставку геноцида, само другим средствима. Сибир просто вапи за њом, а Владимир Владимирович би се њеном доласку баш, баш обрадовао. Он са таквима разговара онако како заслужују, за разлику од Београда коме се и од Соње гаће тресу. Част изузетку, Саши Обрадовићу.
