ДЕБИ ЉУБИМОВА У „ШКОЛИ ЗА ЖЕНЕ „ У НОВОЈ ОПЕРИ“

Љубимов је пре скоро две године, након успешне реализације опере „Кнез Игор „ , почео да режира оперу „Школа за жене „ у „Новој   опери „ у Москви, али је због болести морао да напусти пројекат  ,тако да му  је   остало име на  афиши само као писцу либрета

Славни деветесетшестогогодишњи  редитељ Јуриј  Пертович Љубимов, отац Таганке ,дебитовао је у позоришту „Нова опера „ у представи „Школа за жене“ у којој има само једна жена и врло мало учења.Музику  Стравинског, Баха, Гласа и других  композитора  адаптирао је за ову  оперу Владинир Мартинов.

Почетак постмодерне опере иритирао публику

Ово постомодерно дело је изазвало подељеност публике при чему је сукоб , као и што доликује, био постмодертнистички, оцењују московски критичари.

Аутори представе су одлучили    да „размекшају „ њен почетак: извођачи на сцени остављају  утисак да се тек припемају за наступ, док се оркестар штимује.

А уствари , све је већ одавно озбиљно  припремљено .Публика је насела на  обману  :гунђа,  галами, премешта се.

Када је опера коначно стартовала, они који су раније схавтили о чему се ради,  почели су да вичу на суседе, који су им узвраћали :“Шта вам је, зашто вичете,то је још проба“ показујући прстом на крупни натпис:“Проба у току „.

А краља нема, те нема

Такав је сиже који је измислио Љубимов. Глупи  и „заведени „ глумци  под руковдством великог Молијера  пробају  комад очекујући да се појави краљ Сунца –Луј ,било који по редном броју .

Јуриј Петрович није хето да  избегне  аутобиографске моменте:каприциозни глумци су  тако викали на  уморног уметничког руководиоца.Кад се све  замрсило и кад су  глумци схватили да ће се краљ појавити баш у овом момемту,испало је да краљ уопште неће доћи.

С једне стране  уобичајена      ситуација:људи из света уметности  су навикли да се припрема ју за дочек високе личности  која на крају неће доћи.

С друге стране је у питању блистав драматуршки заплет који  даје тон целој опери.

Јуриј Љубимов је за либрето опере „Школа за жене „одабарао текстове Булгакова („Тајанствени  богомољац“) , Козме Прјуткова ( „Спор грчеких философа о   укусу „, „Пројекат о увођењу једноумља у Русији „) , Молјера ( „Грађанин као племић „), као и гегове  режисера Игора Ушакова .

Умерен комизам, уздржан смех

Али и поред свега тога комизам „Школе за жене „ испао је  сасвим умерен, громогласни смех је изостао, примећује позоришни критичар руског листа   Известија , који закључује :“Можда је то спокојство љубимовског  хумора, а можда уопште  хумора остарелог човека.“

Али  с тачке гледишта постмодерне , такав степен комизма  је и био потребан: извесно  осећање усиљености, вештачке  уиграности, упућивло је да пред нама није просто  буф него  савремена уметност. Интерсантније  би било разабрати  се  о подтексту „Школе за жене „ него смејати се ,-и то пре свега захваљујући  Владимиру Мартинову, који је пола године пре премијере изјавио већ поменутом  руском дневнику Известија :“Између мене и Јурија Петровича  настао  је  идеолошки сукоб: он је за Молијера, а ја за краља.“

Разлоге  своје пристрасности за краља композитор Мартинов није објаснио ,али  му се највише од свега  свиђа то што је   краљ у проблемима. А у проблемима је  зато што ге   нема.О том  „главном   јунаку „опере сви говоре, али се на сцени он ниједном не појављује.Постоји ли он уопште ?

И тако  захваљујући Мартинову , сатира свакидашњег живота се преображава у  Ничеову максиму о томе да је Бог мртав , само што људи то не примећују.

Море златних секвенци: музика испуњена духом, пуна свежег ваздуха

Сама опера не оскудева у сатири.Пројекат  Кузме Пруткова  „О увођењу једноумља у Русији „ звучи  савремено  и тривијално ван свих санитарних норми.Једна сцена  у опери која то илуструје завршава се малом грађанском  демонстрцијом у виду  аплауза „на нервној бази „.

Московски музички критичаи оцењују  да  музика  у овој  сатиричној сцени ,као и сва партитура Мартинова уопште , не покушава  да створи нови језик,- он реанимира  модел старе музике коју пак  воли.Море „златних секвенци“.Бодри пасажи струна.

По једноушној оцени руских критичара,парадоксално достигнуће Мартинова  састоји се у томе  што његова музика „десте свежине „ без обзира на све , звучи веома свеже.Она је испуњена  духом, пуна свежег  ваздуха,  слуша се не  размишљајући о томе од којега је композитора нешто украдено.

Управо на њој и почива представа  која траје сат и по.