Како су потомци Џингис-кана служили Русији?

Међутим, у 15. веку, Златна хорда се распала на одвојене канате, од којих је сваки био монополизован једном династијом. Оставши без власти, Џингисиди су били приморани да траже „удобан положај“ у иностранству, укључујући и руску државу.

Портрет непознатог пољског уметника, крај 16. - почетак 17. века. Према речима Н. Ф. Висоцке, портрет приказује Симеона Бекбулатовича.

Велики кнежеви Москве, а касније и цареви, радо су их прихватили. То је уздигло њихов статус и дало им нешто чиме су се могли хвалити на дипломатским пријемима. Штавише, неки Џингисиди су путовали на челу одреда уз неколико стотина ратника. Њихов положај на руском двору био је веома висок, мало испод самог цара. Тако је Иван Грозни 1575. године поставио Симеона Бекбулатовича, потомка канова Велике хорде, за Великог кнеза целе Русије. Овај корак је био део политичке игре коју је цар играо против бољара, иако Симеон Бекбулатович није поседовао никакву моћ. Међутим, само са Чингизидом, Иван Грозни могао је извести такав трик.

Улазак породице Кучумов у Москву, 1599

Главно занимање потомака Џингис-кана у Русији било је ратовање. Познато је да су се почетком 17. века 6 „сибирских кнежева“ — из породице кана Кучума, владара Сибирског каната, који је Москва освојила 1598. године — борили у редовима руске војске против Пољака. У 18. веку, за време владавине Петра Великиког, Џингисиди су изгубили свој „царски“ статус и постали обично, мада високог рода, племство. Најпознатији међу њима били су Мустафини, Чегодајеви, Чирикови и Аничкови.

Више о њима можете сазнати на изложби „Потомци Џингис-кана. Русија и свет“, која је отворена у Музејима Московског Кремља од 20. марта до 19. јула 2026. године.