БРИКС пред испитом због Ирана

Аутор: Тимофеј Бордачов, програмски директор клуба „Валдај“

Војно-политичка конфронтација између Сједињених Држава и Ирана све мање личи на кризу, а све више постаје трајна одлика међународног окружења. У југозападној Евроазији настаје ново жариште хроничне нестабилности, које ће годинама обликовати политичка и економска кретања у ширем региону.

То је важно не само због геополитичког положаја Ирана, већ и зато што је та земља сада стална чланица и БРИКС-а и Шангајске организације за сарадњу, ШОС-а. За разлику од конфронтације Русије са Западом, која се одвија посредством сукоба у Украјини, спор Ирана са Вашингтоном је непосредан. Та чињеница неизбежно отвара питање како ће БРИКС и ШОС функционисати као организације и какву улогу могу да имају у све фрагментисанијем међународном поретку.

Обе организације настале су као последица кризе либералног светског поретка, која је постала очигледна почетком двехиљадитих година, када су амерички „рат против тероризма“ и инвазија на Ирак уверили многе владе да обећани униполарни свет није успео да обезбеди стабилност нити непристрасно глобално вођство.

ШОС, основан 2001. године, био је замишљен као средство за јачање регионалне сарадње у Евроазији, док је БРИКС, покренут 2009. године, имао за циљ ширу координацију водећих незападних сила о глобалним питањима. Обе организације одражавале су растући недостатак поверења у институције којима доминирају Сједињене Државе и њихови савезници.

Ипак, ниједна од њих није покушала да изгради непосредну алтернативу међународном систему предвођеном Западом. Таква уздржаност одувек је имала двоструку сврху. Као прво, омогућавала је државама са веома различитим ставовима према Западу да остану унутар истог оквира. Као друго, спречавала је удаљавање бројних земаља глобалне већине, које желе да одржавају продуктивне односе и са Кином и Русијом, с једне стране, и са Сједињеним Државама и Западном Европом, с друге.

Због тога су БРИКС и ШОС углавном усвајали опрезне и консензусом постигнуте ставове. Њихова јавна реторика често је стварала утисак да понашање Запада не представља суштинску претњу међународној стабилности и да нема велике хитности у изградњи алтернативних институција глобалног управљања.

То је одувек представљало својеврсну противречност, јер само постојање БРИКС-а и ШОС-а представља израз неповерења у поредак настао након Хладног рата. Да су њихове чланице заиста веровале да САД и ЕУ могу да обезбеде праведно и ефикасно вођство у глобалном управљању и евроазијској безбедности, било би мало разлога да оснивају организације из којих су западне силе углавном искључене.

Пре или касније, обе организације морале су да се суоче са питањем шта следи, а иранска конфронтација са Сједињеним Државама само је убрзала ту расправу.

Она такође разоткрива ограничења политике засноване на консензусу, јер је једино Русија недвосмислено осудила оно што описује као америчку и израелску агресију против Ирана. Друге чланице, укључујући Кину, заузеле су знатно опрезније јавне ставове. Иако су поздравиле прекид ватре у априлу и меморандум потписан у јуну, разноликост ставова отежава координисано политичко деловање.

Истовремено, сукоб ствара неколико практичних изазова које БРИКС и ШОС не могу да игноришу. Први је енергетска безбедност. Претпоставка да ће се Персијски залив и Ормуски мореуз на крају вратити у стање претходне стабилности више није реална, јер је Вашингтон свој однос са Техераном претворио из политичке конфронтације у војно-политичко ривалство. Та промена ће трајно утицати на један од најважнијих светских енергетских коридора.

За државе богате природним ресурсима, попут Русије или Сједињених Држава, такав развој догађаја је подношљив. Међутим, за земље које у великој мери зависе од увоза енергената, укључујући Кину и Индију, последице су знатно озбиљније.

Други изазов односи се на транспорт и логистику, јер Иран заузима централни положај у Међународном транспортном коридору Север–Југ, који повезује Русију са Блиским истоком и Јужном Азијом. Трајна нестабилност неизбежно ће отежати инвестиције и дугорочно планирање.

Ситуација би могла постати још сложенија уколико наставе да расту прикривене тензије између Израела и Турске. Државе Централне Азије, које се све више сматрају привлачним одредиштима за инвестиције и трговину, мораће у складу с тим да прилагоде сопствене развојне стратегије.

Треће питање односи се на амерички систем регионалних савезништава. Како се Вашингтон све дубље укључује у конфронтацију са Ираном, расте притисак на његове блискоисточне партнере. Међутим, богате монархије Персијског залива немају велику жељу да се претворе у снажно милитаризована друштва налик Израелу, па њихове стратешке процене постају све сложеније са сваком новом ескалацијом.

То су непосредни проблеми, али би дугорочне последице могле бити још значајније, јер континуирана конфронтација између Вашингтона и Техерана представља не само изазов за БРИКС и ШОС, већ и прилику.

Шире међународно окружење се мења. Сједињене Државе и Запад у целини све ређе се доживљавају као гаранти стабилности и развоја. Уместо тога, многе земље их виде као изворе геополитичких поремећаја, док поверење у поредак предвођен Западом наставља да слаби, а његова способност да се представља као природно средиште глобалног управљања опада.

Продужена америчка конфронтација са Ираном вероватно ће додатно ојачати тај тренд, јер ће трошити дипломатску пажњу и разоткривати ограничења америчке моћи у истовременом управљању већим бројем криза. За организације попут БРИКС-а и ШОС-а то ствара прилике које не захтевају идеолошку конфронтацију нити претерано ширење институционалних амбиција.

Покушај да се међу тако разноликим чланицама формира јединствена спољна политика само би изазвао унутрашње поделе. Снага обе организације управо је у њиховој флексибилности. Оне представљају платформе у оквиру којих земље са различитим интересима могу да сарађују, а да се од њих не захтева потпуно политичко усаглашавање.

Такав модел постаје све вреднији у тренутку када постојећи међународни систем губи кохерентност.

Зато, уместо да покушавају да копирају западне савезе, БРИКС и ШОС треба да наставе да нуде оквире за практичну сарадњу, истовремено омогућавајући чланицама да следе сопствене националне интересе. Како поверење у западне институције буде настављало да опада, значај ових организација природно ће расти.

Распад међународног поретка изграђеног на западној доминацији није привремена појава. Задатак БРИКС-а и ШОС-а стога није да стварају вештачко јединство тамо где оно не постоји, већ да искористе стратешки простор који је отворен овом трансформацијом. Управо би то на крају могло да се покаже као њихова највећа снага.

Извор: РТ (Ф)