Живела Србија

07.06.2020. год.

Мали Тома се у лагеру обесио чезнући за својом школом у Србији, а из подераног џепа његове прљаве заробљеничке блузе вирила је једна хартија на којој је било написато: „Живела моја отаџбина Србија”

Чачак – У даљини се плаве врхови и огранци Алпа, а с јужне стране пружила се пуста раван, да се оком сагледати не може. На средини поља један простор ограђен жицом и на њему направљене дрвене бараке за становање лети и зими. Около жица и на капији удвојена стража са бајонетима а изнад логора небо, где једино своје погледе упиру србски заробљеници. И једну бараку одредише за српску основну школу. Српчади доста. Некога ухватили у бежанији, некога код стоке у пољу, некога дотерали са мајком и сестром, тек скоро близу пет стотина деце у средини Маџарске робују без хлеба и одела, пише Гвозден Оташевић за Политику

Коме су та деца била опасна? Одговор је био прост. То су деца србских ратника који одоше преко Албаније, и деца оних који се одметнуше у шуму...

А где су њихове куће?

Куће су има спаљене, родитељи повешани, а на згариштима њихових огњишта и домова вију црни гаврани...

И ова мала деца све су то знала и са поносом своје родитеље помињала...

Патила су и деца, као и одрасли, кријући певала песме о своме народу и својој отаџбини, чезнући за слободом...

И набавише се клупе, табле, учила, учитељ – један непријатељски војник и једног дана школа отпоче свој рад...

А он се звао Тома Максимовић, ученик другог разреда основне школе у Нежидеру 1917. године. Свршио је у Србији први разред али је рат све прекинуо. Отац му је отишао са србском војском, а мајка где му је не зна... Био је из Великог Поповца, Округа пожаревачког, и зна толико да је бежао до Митровице, Пећи и Скадра, да се није могао у лађу укрцати и да су га напријатељи ухватили и дотерали у лагер заробљенички...

Једног часа писало се латиницом. Један по један ђак излазио је на таблу и писао по једну реченицу, коју им је учитељ задавао. Учитељ је србски добро знао. Дође ред и на Тому. Учитељ му рече да напише на табли „Живела наша отаџбина Аустрија”...

Тома оћута и замисли се... Поче да пише, па избриса, и на његовом лицу приметило се узбуђење.

‒ Но, пиши – рече му учитељ и понови реченицу.

Тома је ћутао... Деца су сва упрла очи у њега... Сви су осећали шта ће Тома учинити. А он постаја мало, гледао је право у таблу и ћутао...

И као одједаред сину му нека мисао кроз главу, он поче писати тако брзо да су парчад од креде падала на под и на табли је писало: „Живела наша отаџбина Србија.” Сви другови запљескаше, а он се окрете и победнички погледа по учионици.

Учитељ љутито отера Тому на место, па изађе из школе.

Сутрадан је Тома био кажњен да без хлеба иде у слабој обући ван лагера, и сече трску. Целога дана је радио и само ћутао. Каткад је застао у послу и загледао се у своје ноге које му је трска избола, али га је стражар кундаком опоменуо да ради... И тако је протекао дан. Тома није у уста узео ни хлеба ни воде.

Но знао је он зашто пати, иако мали знао је да је Србин, волео је свој народ и своју отаџбину Србију, али су његове патње биле превршиле његову моћ и снагу... Чудно дете, плакало је и молило се стражару да га пусти да се мало одмори...

Нико не зна како га је нестало кроз густу трску. Само кад су уморне заробљенике и по десети пут пребројавали пред капијом при уласку у лагер, видели су да једнога нема... И војници су се вратили да га траже, али га не нађоше. Тада је свирала узбуна и цео батаљон војске крете у потеру...

Сунце је већ било зашло иза врхова брда бечких и његови зраци били су као лепеза пружена на хоризонту. На једном дрвету, које се једва примећивало иза израсле трске, висио је Тома обешен о своје тканице...

Обесио се чезнући за својом школом у Србији, а из подераног џепа његове прљаве заробљеничке блузе вирила је једна хартија на којој је било написато:

„Живела моја отаџбина Србија.”

Кад је скончана војна, ове потресне редове приблежио је јереј чачански Живојин Алексић, у Великом рату војни свештеник у Вишеграду, који је затим интерниран у Нежидер.

Гвозден Оташевић, Политика

Извор
Танјуг
кола за српску децу у Нежидеру (Фото: изложба „Српска књижевност и Велики рат”, Библиотека Београда 2014.) / Политика/ vostok.rs

Повезане теме
Србија
историја
рат

Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

ПРЕДХОДНА НОВОСТ

СЛЕДЕЋА НОВОСТ

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Нису Иранци Индијанци — Игор Дамјановић

У америчким вестернима из 70-их и 80-их гледали смо небројено пута да у биткама када су каубоји у мањини циљају поглавицу, јер након његовог убиства Индијанци се повлаче из...

Година расплета — Владимир Кршљанин

Епстинови фајлови нису само потврда најцрњих \"теорија завере\". Они су доказ да је Запад антицивилизација, у најширем смислу. Он је, наравно, у првом реду антихришћански, а самим тим је...

Чернобиљ 2: на прагу катастрофе?

Питања везана са енергетском безбедношћу свих земаља на планети, а такође повезана са непосредном заштитом нуклеарних објеката, историјски су била далеко од глобалних сукоба, па чак и ратова. Управо...

Најгоре поколење — Милош Ковић

Шта су Београд и Бањалука до данас предузели да се Ратко Младић избави од сигурне смрти и да се Радован Караџић одбрани од британског безакоња? Зар ико верује да...

Како је Украјина постала главни европски центар за наркотике?

У позадини активне борбе за мир и покушаја низа политичара и дипломата да се оконча крвопролиће у Украјини, у медијима се све чешће појављују информације о френетичним покушајима кијевског...

Судбоносна прекретница — Милош Ковић

Погоршање односа између Русије и Србије, коме сведочимо ових дана, могло би да прерасте у судбоносни, преломни догађај, који ће засенити све поразе и невоље из доба Александра Вучића...

Остале новости из рубрике »