BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Павић: Време је за српску контраофанзиву по питању Сребренице

Павић: Време је за српску контраофанзиву по питању Сребренице
24.08.2021. год.
ТРИБИНА „ДЕКОНСТРУКЦИЈА МИТОВА О САРАЈЕВСКОМ СУЖИВОТУ И ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ“

Александар ПАВИЋ, Факти

       ПОВОДОМ објављивања Извештаја Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995, као и Извештаја Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. године, вреди подсетити се на једно претходно, пионирско искуство на пољу доказивања истине.

       Прво издање моје књиге ”Забрањена истина о Сребреници – приручник заснован искључиво на страним изворима”, изашла је 2006. године. Имала је још три издања у време кад је у јавности у Србији било представљано скоро као аксиом да су Срби починили ”геноцид” у Сребреници.

       Та књига је била великим делом заснована на раду једне у потпуности независне групе, Сребреничке истраживачке групе, која није имала никакве везе са било којим државним органом ни у Србији ни у Републици Србској.     Наиме, 2005. године се скупило десетак еминентних, стручних људи, углавном из англо-америчког света, под вођством покојног професора Едварда Хермана са Универзитета Пенсилваније – једног од најугледнијих америчких универзитета.

       То је била једна истинска ad hoc група која је, за разлику од Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, окупила људе чији је заједнички именилац била потрага за истином, а не за тенденциозно одабраним делићима реалности и лажних сведочења на основу којих би се склопила монструозна слагалица о србској агресији, кривици и ”геноциду”.

       Осим професора Хермана, ту су били и професор међународног права из Канаде Мајкл Мандел, бивши новинар Би-би-си-ја Џонатан Рупер, британски професор Филип Хемонд, познати британско-мађарски колумниста Џорџ Самуели, британски истраживач Тим Фентон и амерички режисер србског порекла Џорџ Богданич, уз сарадњу португалског генерала Карлоса Мартинса Бранка, заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ од 1994. до 1996. и Американца Филипа Корвина, некадашњег цивилног координатора мисије УН у БиХ и највише политичког службеника УН у Сарајеву у јулу 1995. године.

       Оно што се десило са том групом и њиховим радом је упозоравајуће.

       Њихов рад је у потпуности прећутан у западној јавности, осим када је помињан у негативном светлу. (Нажалост, скоро је у потпуности прећутан и у тадашњој србској јавности.)

       Њихов информативни сајт, који је садржао више вредних истраживачких текстова и сведочанстава о догађајима у Сребреници – више не постоји. Вероватно изложен, као и сама група, непрекидним непријатељским нападима, отишао је у орвеловску ”меморијску рупу”.

       Гугл је такође избрисао скоро сваки помен Сребреничке истраживачке групе и њиховог рада. С друге стране, на истом претраживачу се много лакше могу наћи непријатељски, антагонистички, критични осврти на њихов рад, па и напади на личности чланова ове групе људи који су о свом времену и трошку кренули у потрагу за истином, у време још увек једнополарног света, када су и домаћи интелектуалци и политичари у огромној већини бежали од сребреничке теме као ђаво од крста.

       Ипак, нешто више о раду Сребреничке истраживачке групе се може наћи преко једног другог претраживача – руског Јандекса – што нам такође нешто говори.

       Дакле, Гугл, главни претраживач у англоамеричком свету – том истом ком се наши политичари и тзв. елита последњих двадесетак година убише правдајући се и доказујући нашу подобност – склања или умањује видљивост битних ствари које иду нама у корист, а пропагира оно што иде у корист антисрбских ”званичних верзија” ратних догађаја.

       (За оне који су заинтересовани, рад Сребреничке истраживачке групе је сабран у зборнику ”Масакр у Сребреници: докази, контекст, политика”, уредник Едвард Херман, који је преведен и на србски, а чија се електронска верзија на енглеском још увек, за дивно чудо, може наћи и преко Гугла – ако знате шта тражите, разуме се.)

       У сваком случају, тај англоамерички и, уопште западни”гугл-орвеловски”приступ према Србима се сада поново интензивира, што се може и видети последњих недеља и месеци, између осталог и преко резолуција о ”геноциду” у Сребреници које су недавно донете прво у Подгорици а затим и у Приштини и претњама Високог представника за БиХ да ће наметнути закон о забрани негирања геноцида.

       Суштински, ово је наставак западне политике из 1990-их године, која се од тада мањим или већим интензитетом води против Србије, Републике Српске и Срба уопште, са делимичним изузетком четири године владавине Доналда Трампа, када је дошло до извесног, мада не и потпуног предаха.

       Треба, дакле, да нам коначно постане јасно с ким имамо посла.

       Од доказивања наше невиности глобалним мејнстрим медијима, оним истим који су нас сатанизовали и који и даље имају суштински негативан став према нама – нема ништа. То су контролисани медији који су продужена рука НАТО пакта, и они су у функцији једног новог Продора на исток.

       Срби су се, као и 1941, појавили као препрека на том путу, и зато ће њихов став према нама остати непријатељски и, у том, контексту, потпуно незаинтересован за истину или, не дај Боже, ”објективност”. Или, по речима посланика у немачком Бундестагу Александра Ноја: ”Пошто Србија не жели у НАТО, Срби се морају приказати као злочинци и не смеју имати жртве”.

       Стога, мада не треба у потпуности занемарити обраћање бар делу јавности западног света која још увек гаји слободу мисли и интелектуални интегритет – иако је све даље од било каквог утицаја на власт и институције – сада је још потребније обраћати се нашим савезницима, на првом месту сталним чланицама Савета безбедности УН, Русији и Кини, које су нам благонаклоне, а чији су интереси такође све угроженији од све агресивнијег и опаснијег западног естаблишмента.

       Поводом 20-годишњице ослобађања Сребренице у јулу 2015. године, информативна брошура коју смо саставили Стефан Каргановић и ја – ”Хиљаду пута поновљена лаж постаје – Сребреница” – преведена је, осим на енглески, и на руски и кинески. То је урађено без било какве државне подршке (односно уз подршку руског Фонда стратешке културе).

       Са државном подршком, која сада очигледно постоји у Републици Србској, то би требало да иде неупоредиво лакше. То су врата на која још нисмо на прави начин закуцали.

       Није реч само о превођењу извештаја комисија о страдању Срба у Сарајеву и о Сребреници на руски и кинески, већ и о налажењу начина да се њиховим институцијама и њиховим јавностима на питак и лако разумљив начин представи наша страна приче, уз добро припремљено објашњење како се то уклапа и у њихове интересе.

       Русија је показала спремност да уложи вето у Савету безбедности УН 2015. године на британску резолуцију која би наметнула Србима жиг ”геноцида”, што није мала ствар, с обзиром да је вето алатка која се не користи често, а кад се користи, везан је за највише државне интересе.

       Кина, пак, сада има свој проблем везан за покрајину Синђан, где је западне силе такође неосновано оптужују за ”геноцид” над Ујгурима и, уопште, воде информативни рат против ње на сличним основама на којим су га водиле најпре против Срба, па онда и Руса.

       Чак и део јеврејског лобија у америчком Kонгресу има сличну улогу у наметању анти-кинеског наратива као што је имао у наметању анти-србског током 1990-их, из сличних разлога – доказивања, ради бар делимичног скидања притиска са Израела, да Јевреји нису против муслимана као таквих, и да су им чак и савезници у борби против наводно ”правих” непријатеља.

       Наравно, све ово је такође скопчано и са неоимперијалним амбицијама неоконзервативних и (нео)либералних интервенциониста који су током последњих пар деценија преузели одлучујућу контролу над америчком спољном политиком.

       Ово је такође и доказ да се ради о истим центрима моћи –либерал-интервенционистичким и неоконзервативним – и тада и сад, с тим што су сада још ратоборнији него што су били током 1990-их, јер нису више само Срби мета сатанизације, већ и две светске, нуклеарне силе. Утолико је важније ослободити се илузија да ћемо ми тим круговима успети да ”докажемо” било шта што није у складу са њиховим тежњама и плановима.

       Дакле, информативна контраофанзива на првом месту подразумева куцање на пријатељска врата – широм света. Друго, подразумева и промену нашег приступа.

       Ми треба да наступамо са много више самопоуздања.

       Једна од драгоцених појединости из Извештаја Комисије за Сарајево је што је у њему јасно назначено ко је започео рат. Ми на томе треба да инсистирамо непрестано, макар све то већ одавно знали. У информативном рату, понављање је мајка успеха.

       Знамо ко је повукао потпис са Лисабонског споразума, који би обезбедио мир у Босни и Херцеговини. То је био Алија Изетбеговић.

       Зна се ко је повукао подршку тзв. историјском споразуму између Срба и Муслимана 1991. године. Опет Алија Изетбеговић, иако му је Слободан Милошевић чак нудио да буде први председник нове, ”скраћене” Југославије.

       То, дакле, непрекидно треба понављати, што у широј србској и регионалној јавности, што у свим разговорима на ту тему са странама које нас лажно оптужују и сатанизују. Злочин против мира – како је утврђено послератним Нирнбершким принципима,произашлим из суђења нацистичким злочинцима – је највећи и најтежи ратни злочин, из ког произилазе сви други који ће се у рату десити. То што га Хашки трибунал за бившу Југославију није уврстио у свој статут нас не треба да обавезује. Напротив – треба да нас упозори на оно чега се они који су га створили највише плаше.

       Цела кампања сатанизације Срба почива на тези да су Срби агресори. Ми знамо да нисмо и то можемо да докажемо. Време је да се тако и постављамо.

       И треба већ једном да престанемо да се посипамо пепелом пред онима који одбијају да уваже и признају српске жртве.

       Тема било каквих србских злочина не треба да буде тема у разговорима са онима који одбијају да уваже и признају српске жртве.

       Муслимански посланици у скупштини Сребренице су 6.7.2021. године одбили да гласају за Резолуцију о страдању и злочинима над србским народом Сребренице у 20. веку.

       На помену за 3267 Срба из средњег Подриња убијених од стране муслиманских снага 1992-95. одржаном 10. јула ове године у Братунцу није било ниједног представника политичког Сарајева, нити и једног западног дипломатског представника. Они наше жртве не само да не признају, већ их и презиру.

       То значи да се може очекивати да ће своје злочине првом приликом да понове.

       Против нас се води један дуготрајни психолошки рат, с циљем да се од нас направи вечито инфериорна нација, коју је дозвољено и убијати, а која нема право да се брани, већ само обавезу да испуњава налоге и жеље непријатеља. На сцени је монструозна замена теза, где џелати оптужују жртве, агресори нападнуте.

       Потомци припадника Ханџар дивизије покушавају да Србима наметну кривицу, родбина злочинаца који су чинили злочине и покоље над Србима у Сребреници и њеној околини држи нам моралне лекције. Мајке Сребренице иду на прославе тзв. Олује и траже да се осуде сви Срби који су били војно способни у време ослобађања Сребренице у јулу 1995. године.

       Сви локални нацистички вазали из Другог светског рата су поново на окупу, и све су гласнији. Шта нам то говори – осим да им очигледно није доста мртвих Срба и да не намеравају да стану.

       Ми имамо један условно речено недостатак у односу на њих. Наша култура поштује мртве. Ми не умемо да манипулишемо мртвима, док они то умеју и непрестано чине.

       Ми то и не треба да радимо, али треба свакако да престанемо да се правдамо џелатима и агресорима за било шта.

       Треба да будемо свесни да они који су учествовали у разбијању Југославије 1990-их година не одустају од својих циљева – ни архитекте ни локални извршитељи. Они сада желе да заврше посао који су тада започели – уништавање сваке српске државности и ”чишћење” што већег броја Срба одакле год је то могуће.

       Ако се не будемо бранили и трудили да нас цео, а не само западни свет чује и разуме, ако будемо наставили да се понашамо као да је неко ново братство и јединство одмах ту иза ћошка, и то под ”беневолентним” западним покровитељством – тог истог Запада који отворено подржава неонацисте и на Балкану и у Украјини – само ћемо непријатељима додатно олакшати посао.

       На крају, што се тиче неправедних хашких пресуда, које чине темељ лажних оптужби за геноцид у Сребреници, не треба заборавити чувене речи Галилеа Галилеја: ”Ипак се окреће”.

       Односно, да се Галилеј није помирио са пресудом тада ”неприкосновеног” суда. Требало је да прође 359 година пре него што је Католичка црква признала да је великог научника погрешно осудила за пропагирање ”јеретичке” мисли да се Земља окреће око Сунца.

       Паралела је поготово умесна с обзиром на чињеницу да многи Хашки трибунал за бившу Југославију аргументовано пореде са Инквизицијом.

       Хашки трибунал јесте био инквизиција једнополарног света, и није имао никакве везе са правдом и истином. Доживеће сличну судбину свог претходника – биће дискредитован, не само интелектуално него и на сваки други начин. Зато је важно истрајати и називати ствари правим именом.

       У нашем случају, уместо ”Ипак се окреће”, треба непрекидно, аргументовано и чињенично понављати – није било геноцида у Сребреници. Истина ће, као и у случају Галилеја – и то много брже – коначно победити.

       (трибину су организовали информативно-политички портали „Све о Србској“ и „Факти“ уз подршку Представништва Рeпублике Српске у Србији)


  • Извор
  • Танјуг
  • фото: fakti.org/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Председник Србије Александар Вучић рекао је да његова земља разматра могућност изградње нуклеарне електране на својој територији и да о томе већ преговара са руском корпорацијом Росатом. То је ...


Београдска издавачка кућа „Информатика”, уз учешће србског Института за политичке студије и руске Међународне словенске академије, објавила је књигу „Руска политичка мисао данас”. Уредник је В

Поред споменика Црвеноармејцима у Београду, Батини, Врбасу, Новом Бечеју, Злоту код Бора, Зрењанину, Белосавцима код Тополе, Јагодини, Нишу, Крушевцу, Зајечару, Рготини, Бору..., налази се још једно мало познато обележје...


Vest da je poskupelo brašno, a samim tim i svi pekarski proizvodi, malo koga je iznenadila.   

„Зора је душу дала за акције. Најпре чамцем тихо, преко Саве, па онда на прстима до карауле и уснулим Аустријанцима учтиво кажеш: Жао ми је што сам морала да...


Мој комшија слави Свету Петку.  И зове ме он, каже, ти си Ивчо стручан око интернет, такође, работија си у Болницу, не ли , работија си и у Владу


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Истакнимо српске заставе

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА