Драган Милашиновић: Два србска октобра

11.10.2014. год.

На евидентне сличности са некадашњим ДОС-ом више аутора указало је непосредно након формирања Савеза за промене, 30.04.2014. године, када је једанаест србских опозиционих парламентарних и ванпарламентарних странака, већи број невладиних организација и појединаца из јавног живота Српске потписало “Декларацију о оснивању савеза за промене са основама будућег политичког деловања”, јасно усмерену на уклањање из политичког живота Српске њеног председника Милорада Додика, са којим су “наши западни пријатељи” (1) претходно прекинули било какву озбиљну комуникацију.

Већ тада се могло претпоставити да евро-атлантисти на октобар у Србској 2014. гледају управо онако како су гледали на октобар 2000. у Србији. Истим очима, истим циљевима, истом методологијом. Ово је потврдила изборна кампања Савеза за промене, која је од почетка профилисана тако да бирачима сугерише сумњу у тачност предстојећих изборних резултата и став да они неће бити признати од стране пораженог. Ако узмемо у обзир да је колација као противника, никад конкретнијем, Додику истурила Огњена Тадића, човека чија тежина тешко да превазилази ону коју у Србији има Чедомир Јовановић, јасно је да менторе Савеза за промене не интересују превише стварни изборни резултати, већ оно што ће уследити иза тога.

Након изјаве Младена Иванића, првог човека Савеза за промене, дате бањалучкој БН-Телевизији, којој је у овој причи одређена улога коју је октобру 2000. у Србији имао Б-92, ствари постају још јасније. “Ја сам уверен да ће Додик у 23 сата прогласити да је победио, иако ће изгубити на изборима. И онда ће покушати да представи да је све то нека велика међународна завера. Међународни фактор са тим нема везе … Опозиција ће одбранити број гласова који добије и којима побјеђује Додика. Он то зна и зато жели да се прикаже као побједник избора и да силом остане на власти. Мислим да је то највећа опасност за Републику Српску”. (2) Дакле, видовити Иванић, већ сада нам открива припремљени сценарио, наравно доводећи га у везу са другом страном. Овде не смемо пренебрегнути да је овај прозападни плаћеник, кроз активности “експертске” Г-17, учествовао у планирању и организацији пето-октобарског пуча у Београду.

Дакле, намера евро-атлантиста и њихових плаћеника у Србској је јасна, баш као и планирана методологија. Они су свесни да ће изгубити изборе али су толико у западним канџама да их не интересују последице новог србског октобра по србско национално биће, које ће бити тешке чак и ако не успу у својим намерама, а погубне ако успу. Али, шта је са другом страном? Шта је са Додиком који је прешао чудан политички пут од западног фаворита до главне узданице православних (србских и руских) интереса у региону? Хоће ли успети да одбрани, бар у његовом случају, извесну изборну победу? Добијању одговора на ова питања свакако ће допринети анализа сличности и разлика Србије октобра 2000. и Српске октобра 2014.

Два србска октобра, две Русије, два Запада и увек једни издајници

Поредећи два србска октобра већ на први поглед можемо уочити битне разлике између геополитичких и унутрашњих околности које усмеравају политичка догађања, и које ћемо размотрити у даљем тексту. Али и једну константу – људе који су спремни зарад личних интереса да издају опште, националне, економске и све друге интересе сопственог народа. Али, они нису константа само два србска октобра, већ константа читаве српске историје.

1. Спољни фактор

Замишљен као промоција нове доктрине НАТО-а и његове улоге у ширењу Новог светског поретка, напад на СР Југославију у многоме чему је најавио почетак краја униполарног света, што је данас сасвим очигледно. Но, у тренутку октобарског преврата 2000. то још није било видљиво а евро-атлантски концепт изгледао је као неминовна судбина Балкана. Као усамљени лидер који је томе стајао на путу, као политичар који се “потрошио” током крвавог распада СФРЈ Милошевић практично није имао међународног политичког савезника. Тек промовисани Путин са пониженом и полуокупираном Русијом није у том тренутку могао имати глобалне аспирације, а Грчка хуманитарна подршка била је све друго пре него подршка тадашњем режиму.

Октобар 2014. је сасвим друго време, у коме се види клецање Запада на свим нивоима, назире неминован крај униполарног света и раст глобалне снаге Русије и Кине, које предузимају јасне кораке на заштити својих стратешких интереса. Ово се посебно односи на Русију која се јасно профилисала не само према својим политичким интересима, већ и са системом цивилизацијских вредности битно другачијим од оних које Запад намеће силом. У том смислу недвосмислена подршка коју је председник Путин пружио Додику, као и финансијска и свака друга помоћ коју Русија пружа Србској, рачунајући и гарантовање непроменљивости Дејтонског уговора је прва велика разлика у односу на октобар 2000. Дакле, Република Србска и Додик имају моћног савезника, који је тако недостајао Милошевићу.

2. Унутрашњи фактор

Као национални вођа који је изгубио све ратове које је водио, као државник који је “предао” (мада не и продао!) Космет, као политичар који не излази из земље као да је у затвору, Милошевић се октобра 2000. нашао на мети како свих оних снага које су убог новца или због уверења промовисали тзв. европске идеје, као практично “једина препрека” некаквом “благостању” које нас очекује чим крочимо европским путем, тако и оних национално опредељених опција које су га доживљавале као издајника националних интереса. Практично, у датом тренутку у Србији, није било политичке снаге која га је подржавала осим његове матичне партије, али је чак и међу њеним члановима и симпатизерима било много оних који су припадали једној од две горе наведене групе. (Вулинов ЈУЛ не вреди ни помињати јер он никада није био ништа више од интересне групе која јури за привилегијама). Ово је важило чак и за неке високо позициониране функционере Милошевићевог СПС-а и припаднике безбедносних служби. Најзад, бесперпективност Милошевићевог опстанка на власти била је евидентна чак и онима који му нису ништа замерали. У таквим околностима и порушеној земљи која се још увек пушила од НАТО бомби, експеримент са подигнутом песницом имао је више него погодно тле за богату жетву.

Октобар 2014. у Србској битно је другачији. Водећи јасну националну политику Додик је остварио конкретне резултате на хомогенизацији око националне идеје, одбранио изворни конфедерализам дејтонског споразума и захваљујући руским инвестицијама обезбедио привредну активност независну од западног капитала. За оне који мисле да је то једноставно довољно је да погледају Србију данас.

Такође, Додик је изнашао храбрости и снаге да омогући такав капитални национални пројекат какав је Кустуричин “Андрићград”. Отуда иза Додика стоји све оно што је у Републици Србској јасно национално опредељено, а то је значајна већина бирача. Они сигурно неће бити заведени причама о корупцији које причају они који годинама живе на туђим јаслама, нити могу потезати лажи о “диктатору” који се мора рушити силом, па самим тим отпада и могућност организације масовних протеста и похода каквих је било у Београду. Али, зато постоји реална опасност од подела и мањих немира који би били искоришћени за активирање елемената међународног протектората и суспензији извршне власти, чега смо се у Србској већ нагледали.

3. Резултати октобарског пуча у Србији

Тешко да може бити боље анти-рекламе Савезу за промене и “октобру” који нам спремају од погледа на данашњу Србију, која је последица ондашњег “октобра”. Велика је штета што из разумљивих разлога Додик ту чињеницу није могао да користи у својој кампањи. Привреда је опустошена, ресурси распродати у бесцење а већина становништва боље се хранила под НАТО бомбама него у “про-европској” Србији, која како чујемо константно негде “напредује”. Јад, чемер и понижење којима су Срби изложени у сопственој земљи јасно је видљиво Србима из Српске и није им тешко да схвате где их то желе гурнути плаћеници из Савеза за промене. Срби из октобра 2000. који су своје српство доказивали сувенирима из опљачкане и запаљене Скупштине, нису имали такав очит пример пред собом.

4. Изборни председнички кандидати

Једна од очигледних разлика у поређењу два србска октобра је и поређење председничких кандидата. Док је Милошевић имао као против кандидата Војислава Коштуницу, јединог јасно национално опредељеног опозиционара који је због тога уживао углед чак и код многих Милошевићевих бирача и који је био идеалан као заклон групи Сорошевих плаћеника. Питање је како се зашто он одлучио да игра ту игру, али у сваком случају, ореол поштеног и принципијелног политичара који га је пратио давао је специфичну тежину лажним изборним подацима које је тада сервирао “ЦЕСИД” и чинио уверљивом причу о победи у првом кругу. (Наравно, гласови су “случајно” изгорели у паљењу Скупштине).

Милорад Додик за противника има неубедљивог Тадића, човека који је кандидатуру невољно прихватио (многи тврде био натеран) буквално у последњи час. Кампању је водио према шаблонима, али без превише жара, вероватно свестан улоге “топлог зеца” која му је намењена и одговорности за могуће последице. Колико уверљиво он може изнети податке о некаквој изборнох крађи? Колико је убедљив Иванић, који за то припрема терен? Зашто их, такве какви јесу, уопште гурају у то? Просудите сами!

5. Примењена методологија

Нема много дилеме да ће октобар 2014. у Србској усмеравати исти налогодавци као и октобар 2000 у Београду, као и да ће бити коришћена у основи иста методологија, донекле модификована условима на терену. Предводиће је КАНВАС Срђана Поповића (некадашњи „Отпор“) чија је ћелија „Слободна република“ инсталирана у Бањалуку крајем 2013. године, како би имала времена за оснивање других ћелија и њихово умрежавање. Препознатљиви графити типа „Готов је“, вешала поред Додикових слика и остали симболи њихове „ненасилности“ саставни су део кампање у Србској од почетка септембра и темпирани су да кулминацију изазову баш ових дана. Наравно, ту су и остале њихове активности.

Оно што им је предност у односу на октобар 2000. свакако је искуство 14 година професионалног рада на „обојеним револуцијама“ широм света. Али, управо то им је и највећи недостатак октобра 2014. у Србској јер их људи јасно препознају као плаћене агитаторе страних интереса који профитирају како год се прича заврши.

Предвиђени сценарио већ је шаблонизиран. Опозиција треба да прогласи победу и режим оптужи за лажирање након чега почињу „спонтана“ окупљања „огорчених“ бирача спремних да по сваку цену „бране“ своју победу и агресивно расположених према снагама безбедности како би изазвали репресију. Па, онда редом...

Да одбране има показао је Путин након своје последње изборне победе. Један од важних предуслова је и едукација становништва о правој природи „обојених револуција“ што је у Србској константно присутно (видело се то након немира у Федерацији), а чему је свој допринос дао и овај портал као коорганизатор симпозијума „Обојене револуције као инструмент геополитичке трансформације“ одржаним у Баљалуци 26.04.2014. (3)

Закључак

Након 14. година страдања и понижења Србије у евро-атлантском загрљају Република Србска остала је једино место у коме се Срби слободно могу осећати Србима, једино место у коме неко додаје дрва на ватру аутохтоих србских идеја и идеала, једино место на које је Кустурица могао да оде и развије свој национални пројекат када је протеран из Србије. Као таква она је трн у оку како онима који успостављају „зелену трансферзалу“, тако и онима који озбиљно раде на поништавању србског националног кода. А то су једни исти!

Зато овај србски октобар може бити судбоносан исто колико и онај 2000. Јер, ако су Срби нешто научили у окупационој демократији у којој живе то је да није довољно само исправно одабрати и гласати. Ваља знати и одбранити изгласано!