"Фарма" је наша духовна академија

На свету је превише гладних, очајних људи без наде. Народ је жељан духовног и уморан је од овог оваквог животаа тих вредности које народ жели, нема. Колико знам, на свим нашим телевизијама постоји једна- једина духовна емисија-"Агапе"

Вук Драшковић је писац из чијих су романа "Нож" и "Молитва" многи сазнали да су Срби и шта је проблем и проклетство народа коме припадају. И баш ова чињеница као да је и одредила лидера некад најјаче опозиционе партије у Србији Српског покрета обнове, сада човека који се у последњем роману "Доктор Арон" бави смислом људског постојања.

У Википедији сте описани као српски књижевник и политичар. Како ви видите себе?
- Никада политичар није могао да надјача књижевника. И као политичар говорио сам посебним језиком и на посебан начин. Покушавао сам да побегнем од простоте.

Да ли вам се чини да уместо да се српско друштво као заједница јединки усмерена ка заједничком напретку, креће погрешним путем?
- Та криза духа је једнака и на Истоку и на Западу и тешко је правити неке разлике. На свету је превише гладних, очајних, људи без наде. И богати су углавном духовно сиромашни. Међу тим пребогатим већина су они који би могли увести у своју кућу некога од њих и казати: "Све што нисам украо носи". Ствари постају мерило престижа људи и задатак је пре свега књижевности да се руга томе и да покушава да уздигне наду.

Само књижевности?
- Мало је Диогена данас у свету. А толико су потребни. Званичан податак је да у Србији има око двадесет и осам одсто неписмених. Наш језик умире. У политичком и новинарском жаргону, а богами и у школама. У оптицају нема више од хиљаду речи!

Детиња чистота

После "Доктора Арона" који се бави сасвим необичном темом, где ћете наћи теме за следећу књигу?
- То иде и са искуством и знањем, али, богами и са приближавањем тог зида који чека сваког од нас. Зато, врхунски научници постављају и данас иста питања као и деца кад су проговорила. Мислим да је задатак књижевности, филозофије, науке да тражи одговоре на та дечја питања. Не питају деца ко је победио на Вождовцу, нити у којој им је тата партији, него питају како дува ветар и хоће ли поново икад видети своју умрлу баку.

Лична карта

Име: Вук Драшковић
Датум рођења: 29. новембар 1946. године у селу Међа у породици колониста из Херцеговине
Каријера: Дипломирао на Правном факултету у Београду 1968. године У периоду 1969. до 1980. био је новинар у националној агенцији Тањуг. Скоро три године радио је и као дописник из афричких земаља. У том периоду објављује и своје прве књижевне приче, као и есеј "Ја, малограђанин". Говори енглески и руски. Поред тога што је лидер СПО, у Влади Србије под вођством Војислава Коштунице у априлу 2004. године бива постављен за министра спољних послова Државне заједнице Србије и Црне Горе. Остаје на истој дужности на нивоу Србије до избора нове владе у мају 2007. године
Књиге: "Судија" (1982), "Нож" (1982) који је екранизован 1999. године, "Молитва", " Молитва 2", "Руски конзул", "Ноћ ђенерала", (1994) "Одговори", "Којекуде Србијо", "Доктор Арон"
Приватни живот: Ожењен је Даницом Драшковић

Али је зато "напредак" реч у име које смо дошли ту где јесмо.
- Тако је, али, ако помаме за богатством и сјајем има и тамо где не би смело, као у цркви, онда се немојмо чудити општем духовном паду. У свом животу, од свих дана издвојио бих оне када сам први пут био у Израелу и прошао пут од Назарета, Витлејема, Капернаума, Кане Галилејске, Јерусалима, па до Јерихона. Нигде нисам видео тако бедне цркве као на извору хришћанства. У Назарету, око извора на којем се анђео јавио Марији и рекао да ће да роди Христа саграђена је скромна црква. У Капернауму су саграђене две цркве, сиромашније од цркава по многим нашим селима. Једна је православна, а друга католичка. У Капернауму који је прославио Христа и кога је Христ прославио има толико скромности. Па и црква Светог гроба, место на којем је био разапет, и она пећина у којој је био сахрањен, мала је и неуочљива. Био сам шокиран. Милиони и милиони обесних хришћана, намерно говорим о обеснима јер они су пуни пара, долазили су на ходочашће, обилазили сва та места, видели све те цркве и остављали их тако. Те мале цркве потврђују величину онога у чију су славу подигнуте. У њима се осећа Бог. А Бог се не може осетити у катедралама и базиликама подигнутим у славу земаљских владара. Тешко да ћете Бога осетити у златним жезлима и крунама патријарха, папа. Морало је тако бити. Док је ходио земљом није дозвољавао да њему ученици перу ноге него је он прао њима. И џаба им, улудо, сво то злато царева, краљева, црквених великодостојника и највећих бизнисмена су магла и дим. Нико ништа у гроб неће однети. А и за живота њиховог зрнце песка са Христових сандала било је скупље од свега тога. Тако ја то осећам. Притом нећу да кажем да заговарам сада одрицање од материјалног и природне потребе људи да се обогате и живе добро. Хоћу само да кажем да се не сме прећи граница када роба постаје господар човека. А граница је драматично пређена. Свуда у свету.

Па, ни масовне комуникације не нуде другачију слику?
- Немојмо се љутити на људе. Народ је жељан духовног. Он не зна шта је то духовно што треба да му се пружи, али зна да је уморан од овог оваквог живота. Показало се то најбоље оних дана после патријархове смрти. То је био жал стотине хиљада људи за неким духовним вредностима. А тих духовних вредности које народ жели-нема. Колико знам, на свим нашим телевизијама постоји једна једина духовна емисија, "Агапе". Шта ћете, наши универзитети, наше духовне академије су "Фарма", "Велики брат", "Мењам жену" и "Тренутак истине", директни преноси седница Скупштине Србије.

Ви сте рођени 29. новембра, а запамћени сте као један од највећих овдашњих монархиста...
- То нема никакве везе једно са другим. Има много људи који су рођени на Дан Републике, Матија Бећковић на пример. Има много оних који су рођени на Дан Републике, али су за монархију.

Како вам новинарство, које је ваша професија изгледа данас?
- Нећу да судим новинарству данас, иако имам свој суд..
... Ипак, нека правила професије су евидентно деградирана...
- Не знам да ли данас постоје, али, у моје време су постојала. Иако је то био једнопартијски, комунистички систем, није могао свако да се бави новинарством. Почео сам у Тањугу, а Тањуг је тада био агенција четврта у свету по квалитету. Није било новинара који се смео огрешити о правило опадајуће пирамиде и правилу да се основна информација морала саопштити у једној или највише две реченице. Није било новинара, барем у Тањугу, који је и помишљао да оде на ручак или на вечеру, а да не обави задатак. Постојао је Институт за новинарство, па су млади новинари, почетници имали прилику да чују за шта су све додељиване највеће новинарске награде у свету. Некада за само две или три реченице, за информацију. Незамисливо је било да се, без обзира на та ограничења система не чује и друга страна ако је у животу. Да ли је и данас тако? Најчешће није! Зато што је дошло до општег пада образовања. У моје време је било незамисливо да неко може да заврши факултет куповином испита.

У неколико наврата имали сте прилику да као неко кога је овај народ у једном тренутку јако волео причате о приватном животу. Где је та граница...
- Људи имају тај стил да воле да слушају о приватности. На мети су познати и богати појединци. Они су са задовољством позирали поред својих базена, испред својих вила са скупоценим плочицама, у баштама, показивали своје модерне гарнитуре убеђени да тиме уздижу себе. Ја не спадам у ту групу.

Шта је то што нас, по вашем мишљењу чека у Новој години?
- Бојим се да ћу вас оставити без одговора, јер ја не волим те прославе Нових година, рођендана, одлазака у војску, свадби после венчања. У војску сам отишао тако, што сам свом уреднику предао текст и рекао да ме неће видети једно годину дана, јер већ вечерас морам да се јавим у касарну на служење војног рока. Из војске сам изашао тако што сам се раздужио у десет сати. Већ у једанаест био сам у Тањугу, а у дванаест извештавао. Венчао сам се у фармеркама и карираној кошуљи, са два сведока, јер толико закон налаже, а онда смо отишли на ручак, па смо се вратили на посао. За тим церемонијама ја немам потребе.

Верујете у духовни опоравак српског народа. Ко треба да га донесе?
- Књижевност, филозофија и наука, а ваљда су ту нека врела духовности и наде. Велича се и слави свако негирање наде. У науци, књижевности, и филозофији је једна велика и драматична полемика о томе да ли има или нема врховног ума. Зашто људи, који негирају постојање врховног ума, то чине с великим усхићењем и осећањем среће. Ако нема врховног ума, онда нема ни наде, а ако нема наде, онда нема ни среће. Ако нема Бога онда нема ни наде, а ако нема наде онда нема ни нас. Ако људи већ негирају то постојање, онда би оно морало да буде обележено неком тугом, патњом, а не радошћу. Зато мислим да негде у потаји сумњају у своје налазе и надају се.

Кажете да су вас награде стално заобилазиле, а ваш књижевни опус је доказивао да има и те како материјала за награде и признања.
- Пре десетак година седео сам у Клубу књижевника с једним страним писцем, који је у својој земљи добио једну угледну књижевну награду. Била је реч о својеврсном речнику тог народа, а књига је тек на крају имала знакове интерпункције, неко објашњење, упутство да сваки читалац те речи распоређује по свом нахођењу. Ја мислим да је највећа награда за једног писца ако читалац не заспи док чита његову књигу. Награда је и ако га псују, и ако га грде, само да не спавају уз то што он пише. Као политичар сам кажњаван због литературе, а сада ће моја књижевност бити кажњавана због мојих политичких ставова.

На шта тачно мислите?
- Због књижевног говорења и данас ме кажњавају. Неколико стотина хиљада људи је у овој земљи убијено од 1990. до 2000. године, милиони расељених, обескућених, претворених у робље, и све то је потпуно заборављено, а прстом се указује на мене и говори "то је онај што је секао руке". Није заборављен тај мој метафорички политички говор да свако онај ко овом земљом Србијом пронесе усташки барјак, турски барјак, остаће и без руке и без барјака. То је буквално схваћено: Деведесете године када сам одлазио у политику нисам ни слутио шта ме све може чекати.

Шта бисте мењали из свог живота?
- Ни Бог не може да промени оно што је било. Ја сам у истом дану био и на врху и на дну. У истом дану летео сам на крилима повика десетине хиљада "Вуче, Вуче", а после тога одвођен у полицијске казамате. Бављење политиком доводи у сумњу и ону народну да се пријатељ познаје у невољи. Многи који су се представљали као пријатељи одмах су говорили да су у некој невољи. И кад би ти ласкавци и ситне шићарџије добили оно због чега су се представљали као пријатељи узимали су и шаком и капом. Али и то је искуство. Много је оних који су отишли. Штета је у томе што нису смели ни доћи.
У сваком случају ја сам човек који има много мана, а у животу никада нисам кажњаван због својих мана већ врлина.