Пројекат деструкције 12. део

Све се понавља


Пре неколико векова технички прогрес је поделио човечанство на две струје, од којих се једна оријентисала ка мамону, а друга — ка Богу. Данас оне теже да се слију у један ток. Узрок који их је поделио - нестаје. Модерне земље су, само на рачун своје војне надмоћи, доминирале над земљама које су очувале традицију. Пред нашим очима нестаје стриктна зависност војне моћи од економије. Напредак је дао такве технологије, које омогућавају да се, за релативно мале износе, у посед стави оружје максималне снаге. Земље са слабом економијом могу произвести један примерак бесконачно моћног оружја. Земље са снажном економијом могу произвести хиљаду таквих примерака. Ако је раније петострука надмоћ у конвенционалним видовима наоружања гарантовала победу, то данас, у веку нових технологија, такво преимућство не даје чак ни хиљаду пута већа надмоћ. Зато што хиљаду пута бесконачно, даје бесконачно. Ако би сутра нека арапска држава дошла у посед нуклеарног оружја, САД би нагло изменила свој однос према њој. Чак и ако би та земља имала хиљаду пута мање наоружање.
У догледној будућности биће потпуно успостављен војни паритет. Губи се ефекат војне надмоћности, који је САД –у омогућавао да на туђој невољи гради своје благостање. У првом реду, то се односи на врсте офанзивног наоружања. Није далеко дан, када ће «појас шахида» постати нуклеаран. То је кошмарни сан запада. Само је питање времена када ће он постати јава. Најглавније је, да је то неизбежно. Никакви напори САД-а не могу да зауставе ширење тог вида наоружања по свету. То је први корак на путу ка обнављању значаја пожртвовања који ће једног дана довести до успостављања природне друштвене хијерархије. Поново «Не живи човјек само о хљебу, него о свакој ријечи Божијој» (Лк. 4:4). Фантастика, која осликава космичке битке између императора, у многоме је предвидела будућност. А запад може нестати. «Видјех безбожника страшна који се рашириваше као гранато дрво; Али прође, и ево нема га; тражим га и не находим.» (Пс. 36:35—36).
Фактички, запад је мртав. Изнедривши принципијелно нови тип човека, коме његов живот представља највишу вредност, самим тим је постављена линија фронта. Са једне стране линије су они људи за које живот представља привремено стање и који су свесни да га треба проживети у складу са заповестима. А са друге стране линије су људи за које живот представља пролазну вредност и чија добра треба максимално искористити. Представници потрошачке цивилизације чији се највиши интереси своде на хамбургере и секс, називају своје метафизичке опоненте, чији су приоритети изведени из религије, фанатицима. По мишљењу обичног западног примитивца, правилно је — када се човек не оријентише на Божје заповести, већ на каријеру и новац. Онај ко ставља религију изнад каријере и хамбургера, тај је фанатик. Ко на највише место ставља каријеру и хамбургере, тај је нормалан. Различито схватање животних циљева неизбежно провоцира конфликт цивилизацијског нивоа. Планета је постала превише мала, да би географска растојања ублажила те противречности.
У конфликту који се назире на видику, запад је принуђен да активно унапређује област војске. Његов циљ је — ратовати са «фанатицима», не доводећи себе у опасност. Све те беспилотне летелице, тенкови и ракете представљају видљиви продужетак логике потрошача-атеиста. Напредак, кога је раније покретала човекова тежња за добрим животом, сада се стимулише вештачки. Није више потребно напредовати због тога да би западњак добро живео, већ зато да би могао да преживи. Ако се у машти вратимо пар хиљада година у прошлост и замислимо војне односе у свету, нестаће илузије о судбини запада. Нови Џингис-канови и Саладини ће га збрисати. И то се приближава, само у мало другачијој варијанти, са корекцијама које доноси почетак нове епохе.
Данас је запад исцрпио све могућности потрошачког развоја и зашао у слепу улицу. Али он нема довољно времена да размисли о томе. Догађаји од којих му зависи живот, мењају се филмском брзином. Окружен бујицом проблема, он једва успева да се осврне и да постане свестан њихових узрока, а камоли да се ухвати у коштац са њима, за шта нема ни снаге ни времена. Претпоставимо да је запад постао свестан потпуног ужаса свог положаја. У том случају он личи на барку која тоне, пловећи притом ка водопаду. Путници грозничаво избацују воду. Ако буду усмерили своје снаге на промену правца кретања, барка ће за то време потонути. Ако буду наставили са избацивањем воде, барка ће слетети у амбис.
Главна невоља запада је у томе, што је он преобразио своју елиту у неморалне космополитске монструме, који не праве разлику на чији рачун ће се богатити, да ли на рачун својих или туђих. Оно што је главно — богатиће се, чак и не схватајући да се после одређеног износа, то занимање претвара у нешто попут бесмислене игре, у стицање новца ради новца. Не ради спасења душе и чак не ни ради задовољства. Просто новац ради новца, и то је све.
Друштво састављено од сладострасних малограђана, којима није стало ни до чега, осим до свог личног богатства, није способно да преживи у предстојећим условима. Његова конструкција је веома комплексна, а ниво захтева, необично висок. Ситуацију додатно компликује и то, што је током дугог времена тоталног преимућства, западни малограђанин формирао мит о својој изузетности. Житељ запада је убеђен, и то не на рационалном већ на генетском нивоу, да у поређењу са било којим другим житељем планете, он уопште има веће право на живот, и нарочито да има веће право на бољи живот. Он се чак и не пита, зашто то сматра. Он у то верује, то је његова религија. Вичући гласније од свих о једнакости и братству, западу суштини не жели ни да чује ни о каквој једнакости. Али он сваке године има све мање снаге да потврди ове претензије.
Све док запад одржава потрошачки и атеистички курс, он одржава и неспособност да адекватно реагује на ситуацију. За то је потребно много времена, а управо њега нема. Ако допустимо фантастичну варијанту, да се за десет, двадесет година на западу појави снага која је способна да нагло заокрене кормило, опет се ништа неће добити. Цивилизација, која је настала за 500 година, не може за 20 година да се врати у нормално стање. То је у принципу немогуће. Убрзана реформа би довела до преоптерећења, које западно друштво не би издржало. Пошто је немогуће развлачити тај процес на више од 20 година, катастрофа је неизбежна. Запад је осуђен, без обзира да ли он то схвата или не…
* * *
Цео претходни контекст позиционира запад као извор опасности. Али истовремено нема убедљивих доказа, који би оправдали тврдњу да и сам запад није инструмент у рукама озбиљнијих играча. Под озбиљношћу, овде не треба подразумевати фактичко стање у датом тренутку, већ способност оперисања у крупним размерама. Када су циљеви ограничени стварима на материјалном нивоу, искључена је могућност размишљања у крупним размерама. Структура, чији се циљеви налазе у оквиру материје, не може бити озбиљан играч, јер је ширина њених оквира ограничена материалним кораком. Материјални свет који се убрзано мења, демонстрира свој тренутни карактер, што га чини слепим оруђем у рукама крупнијих сила. Прилично истинито изгледа да је запад инструмент у рукама веће глобалне силе, чији се циљеви простиру ван граница видљивог света. Друга варијанта је — да унутар запада постоје силе које њиме манипулишу.
Запад откривено позиционира своје циљеве само у материјалним оквирима. Из тога произилази да је он инструмент у рукама већих сила, чији се циљеви простиру ван граница видљивог света. Изгубивши Циљ, запад је постао сличан ветроказу, кога врте тренутне материјалне околности. Као кућа без темеља, и брод без оријентира, он већ давно не влада ситуацијом. Атеистичка религија и секуларна филозофија су уништиле запад, оголивши његову бесперспективност. Када се на ту слику додају природни проблеми, на пример глобално загревање, испред нас се указује «пропаст Помпеје».
Веома бисмо волели да нисмо у праву. И вероватно и нисмо. Зато што, кад су у питању тако сложени системи, није могуће дати прецизну прогнозу. Не може бити да је запад изгубио апсолутно све конструктивне снаге. Њих свакако има, међутим, да би се оне ујединиле у делотворну енергију, потребан је центар гравитације који би их окупио и организовао. Али где га наћи, када западњаци живе у условима ужасог угњетавања од стране потрошачке пропаганде? Она продире до њихове душе, формирајући ставове. И колико год се човек томе противио, тај утицај се не може избећи. Као што дрво по својој природи нема могућност да се одупре пожару, тако ни човекова свест нема могућност да се одупре потрошачкој пропаганди. Свеукупни пораст примитивизма људи на западу, је давно постала опште позната ствар.
Запад може постати веома значајна снага предстојеће битке, ако изнедри витешки дух. Европу може спасити нова елита. Припадност елити традиционално се одређује пре свега стањем духа, а не стањем банкарског рачуна. Стање духа се не може променити ни за милион, ни за милијарду долара. Што је стање духа више — то су већи и циљеви. Ко тежи ка веома великим циљевима, и достиже их, тај добија приступ земаљском благу. Материјални положај европске елите, као и сваке друге елите, није настао услед трговачких амбиција, већ услед циљева типа: ослобођење Гроба Господњег. Спремност на искупитељни подвиг доноси награду у виду власти, и материјалне вредности, као последице те власти или, са друге стране, смрт и спасење душе.
Нада на такав развој догађаја, искрено речено, није велика. Данас је главна невоља Европе, нестанак појма о искупитељном подвигу. То је променило основу доживљавања елите. Вештачкој елити су витешки стандарди туђи и смешни. Она је оријентисана на живот богатих нерадника, који се даве у луксузу и задовољствима. Таква елита је неделотворна у тренутној ситуацији. Последице протестантизма су превише дубоко продрле у крв и месо многих западних земаља, убијајући њихову елиту. Данас Европа личи на човека чије су кости (елита) растворене у месу (масе). Некада хармонично тело постаје покретна кожна торба са месом које нема ни сврху ни смисао. Потомци славних аристократа давно више не представљају елиту. Своје претензије на изузетност они потврђују обимом своје потрошње, уместо квалитетом и величином циљева. Елита која живи животом богатих примитиваца, чије тежње су на нивоу "златног клозета", престаје бити елита у традиционалном смислу. Бивше аристократе су се нашле на кратком поводцу "златног телета".
Нада запада је у настанку нове елите. Она може настати од људи, углавном младих, који нису везани у комерцијалне ланце и којима је мучна атмосфера потршачког друштва. Од њих ће настати нови генерал Де Гол, и Јованка Орлеанка, то јест људи који су у стању да доносе одлуке у складу са ситуацијом а не у складу са наређењем сврха.