Stručnjaci upozoravaju da je od početka izbijanja globalne pandemije koronavirusa, broj slučajeve porodičnog nasilja čak utrostručen. Iako država i njene institucije sada imaju daleko veći broj instrumenata za reagovanje, pravog rešenja, sem edukacije i prevencije, nema.
Novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici donesen pre četiri godine uneo je brojne novine. Najveća novina su dve 'hitne mere' propisane ovim zakonom - privremeno udaljavanje počinioca, kao i zabrana prilaska i kontakta sa žrtvom. Ovim merama se pruža primarna zaštita žrtvama nasilja u porodici.
"Članom 194. Krivičnog Zakonika od tačke 1. do tačke 5. predviđene su krivične sankcije za učinioca krivičnog dela 'Nasilje u porodici'. Kao što se iz navedenog člana može videti, zakonski okvir za kažnjavanje učinilaca krivičnog dela je kazna zatvora od 3 meseca do 10 godina. Takođe, za sprečavanje nasilja u porodici primenjuju se pored odredaba Krivičnog zakonika, i odredbe Zakona o sprečavanju nasilja u porodicu, Zakonika o krivičnom postupku, Parnični postupak, Porodični zakon i Zakon o policiji" navodi advokat Bojana Stojanov.
"Nasilje u porodici je malo širi pojam i ono obuhvata nasilje roditelja prema deci i obratno, nasilje između bračnih i vanbračnih partnera, i to nasilje ne mora biti samo fizičko-udarcima ili batinama, često je rasprostranjeno psihičko, kao i verbalno nasilje i zanemarivanje, emocionalno nasilje, seksualno, ekonomsko, sve to može biti neka vrsta nasilja u porodici. Što se tiče toga da li su kazne za krivično delo nasilje u porodici preblage, činjenica je da nijedna kazna ne može da nadomesti psihičku bol i patnju koju pretrpi žrtva nasilja u porodici tokom samog čina nasilja, kao i kasnije kada krene postupak protiv nasilnika. Deluje da zakonodavac radi na tome da se kazne prema učiniocima nasilja u porodici pooštre kao i postupanje prema njima, što se može i primetiti poslednjih godina u postupku koji se vodi prema nasilniku, od trenutka prijave od strane žrtve policiji. Žena koja trpi nasilje, da bi se zaštitila može da preduzme određene korake, da recimo razgovara sa nekom osobom od poverenja o tome šta joj se desilo, da razmisli da se skloni na neko sigurno mesto, da kontaktira neku od nevladinih organizacija, neku sigurnu kuću, da svoje povrede dokumentu je, što može učiniti fotografija ma, i na kraju ako ne postoji drugi način da nasilje prijavi policiji.
Poenta svega ovoga je da se ne ćuti, da se žrtve osnažuju kroz obrazovanje, pomoć u pronalaženju radnih mesta, da bi mogle da prijave i da budu istrajne u tome da napuste nasilnike. Društvo ne sme da žmuri na te slučajeve, i ne sme da gleda sa podozrenjem u smislu da je žrtva kriva za to. Jako je bitno da se o tome javno priča, kao i da postoje efikasni sistemi zaštite,npočev od policije, tužilaštva, sudova, sigurnih kuća za žrtve nasilja. Potreban je zajednički pristup i saradnja institucija, lokalne zajednice (sudovi, organi bezbednosti,centar za socijalni rad, zdravstvene i obrazovne ustanove), i samo takav pristup može da dovede do efikasnih rešenja. Nasilje u porodici je društveni problem, a ne privatni, cilj aktivnosti lokalne zajednice, i uopšte društva je u prevenciji i rešavanju problema nasilja je da se stvori mreža instucija koje će stvarno da funkcionišu i da osim što će da udalje nasilnika od žrtve, da pomognu i žrtvi da se osnaži i da svoj život uredi na način da ne zavisi i da se ne plaši od nasilnika" dodaje Stojanov.
Zakon o sprečavanju nasilja u porodici po prvi put prepoznaje i štiti i emotivne i bivše partnere, van tradicionalne bračne zajednice. Stručnjaci ističu da je to od izuzetnog značaja, jer je sve veći broj slučajeva uznemiravanja, proganjana i fizičkog nasilja između nekadašnjih emotivnih partnera.
NIV
.jpg)
