Новоканонизовани свети старац Гаврило Ургебадзе, Христа ради јуродиви: ЕКУМЕНИЗАМ ЈЕ НАДЈЕРЕС!

21.02.2014. год.

“Када се пред тобом изругују твојој вери, а ти ћутиш- ти си гори од хулитеља. Када је потребно бранити Веру, а ти то не чиниш, погубљујеш душу, али ако и погинеш бранећи је, доспећеш у Царство Небеско.”

Архимандрит Гаврило Ургебадзе рођен је 26.августа 1929.године у Тбилисију у породици окорелог комунисте. Од раног детињства био је заинтересован за веру. Једном приликом је чуо да се говори о Распетом Христу. Занимало га је ко је Христос и шта значи распеће. Послали су га у цркву где су му препоручили да прочита Јеванђеље. Од свог новца купио Јеванђеље и већ након неколико година знао га је напамет.

Жеља за монаштвом појавила се код њега веома рано. Касније је говорио да “нема већег херојства од монаштва“. Може се рећи да је то сведочио целог свог живота. Иако се његова мајка оштро супротстављала овој његовој жељи, он је 30.јануара 1955. године добио чин ђакона, а 27.фебруара примио монашки постриг и добио име Гаврило, да би недуго затим добио чин јеромонаха.

Kао дете волео је да прави макете храмова и још тада се заносио мишљу да једнога дана сагради цркву. Једном приликом отишао је на рушевине оближње цркве у чијем рушењу је учествовао и његов отац и очистио је од смећа и прљавштине, молећи се за душу свог тада већ упокојеног оца. Његова жеља се остварила и он је у свом дворишту направио цркву са четири куполе. Градио ју је сопственим рукама и завршио је око 1962.године. Власти су биле запањене овим што је урадио, јер су у то време храмови били затварани, а ето, један монах се усудио да сам подиже цркву. Чак су му и неки архијереји говорили да “није време за градњу цркава и да је најбоље да се храм сруши“. Монах Гаврило је прихватио послушање и разградио предњу страну храма. Ипак, након два дана је опет саградио рекавши: “Испунио сам послушање, а сада је време да је поново подигнем“

Иконе за свој храм отац је сакупљао по сметлиштима. Према речима његове духовне кћери, схиигуманије Јоване, он је то радио свакодневно. Још као дете прилазио би познаницима и говорио им: “У вашој кући налази се икона. Или јој укажите дужно поштовање или је дајте мени, а ако некада опет пожелите да је имате, ја ћу вам је вратити“. Многи од њих су тада почели поново да поштују своје иконе, а они који нису давали су их њему.

На првомајској паради 1965. године, јеромонах Гаврило је на улици спалио дванаест метара висок Лењинов портрет и људима проповедао Христа. Том приликом је био претучен. Тада је предсказао: “Сами ћете једног дана склањати споменике Лењину“. Био је ухапшен, а на испитивању је рекао: “То сам урадио јер сматрам да не треба обоготворавати човека. Тамо где стоје Лењинове слике, треба да стоје иконе Господа Христа. Зашто говорите “слава Лењину”? Ми не треба да славимо људе. Треба написати: Слава Господу Исусу Христу. “

Године 1965. одведен је у психијатријску болницу. Хтели су да га после војске ожене на силу, али он је то одбио и постао је Христа ради јуродиви.

Године 1965. одведен је у психијатријску болницу. Хтели су да га после војске ожене на силу, али он је то одбио и постао је Христа ради јуродиви.

Манастир посвећен преображењу Господњем у коме је боравио о.Гаврило, подигнут је у првој половини једанаестог века, а саграђен је на рушевинама цркве из IV века. Ту се налазе мошти св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије, као и мошти светог равноапостолног цара Мариана. Први пут је о.Гаврило дошао у Самтавријски манастир са 12 година. Монаси су га примили, али му нису дозволили да остане. На вратима манастира провео је ноћ у молитви, молећи Мајку Божију да му допусти да буде у манастиру. Након много година његова молитва је услишена. Много пута је био у овом манастиру, а 1987.године населио се умалој кућици, која је пре тога била живинарник. Године 1990. преселио се у манастир Шиомгвиме. По благослову патријарха Илије II коначно се преселио у Самтавријски манастир.

Отац Гаврило био је велики подвижник. Понекад би старац своју духовну децу, ради смиравања, водио да просе. За прикупљени новац куповао би храну потребитима. Сваки пут када би учинио добро дело, правио би се јуродив. Врло често претварао би се да је пијан и носио би бокал вина или вотке. О својој јуродивости старац је говорио: “Господ унижује и узвисује. Када почнем да се сматрам бољим од других, на своју главу стављам тијару и излазим на улицу босоног. Људи ме гледају и смеју ми се и ја видим како сам ништа“.

Отац Гаврило уснуо је у Господу 2.новембра 1995.године. Сахрањен је 4.новембра, а о смрти је говорио: “Смрт- то је преображај. Не бојте се смрти, бојте се суда Божијега. Замислите трему коју имате када сте пред професором на испиту. Колико је тек онда страшније стајати пред Богом на суду“.

Старац је сахрањен по древном монашком обичају, без ковчега, умотан у простирку. Нико се није усудио да на његово тело набаца земљу, већ су је набацивали по крајевима гроба, тако да је она сама полако клизала преко тела. Гроб старца Гаврила налази се на месту гдје се некада молила света равноапостолна Нина.

Архимандрит Гаврило канонизован је 20. децембра 2012. године. На његов гроб долазе верни са свих страна молећи његову помоћ и заступништво.

Овај свети старац оставио је за собом бројне поуке, а био је и борац против екуменистичке јереси. Према његовим речима “Сто пута је боље бити блудиник него јеретик. Екуменизам- то је надјерес, а Црква је брод који сигурно плови по узнемиреном мору, на коме се налазе само православни. Духовника бирај према својој жељи, али када га изабереш потчини му се. Уколико он пак проповеда јерес, бежи од њега као од огња“.