OBMANE U UJEDINJENIM NACIJAMA

Ja sam o tim obmanama pisao još 2010. godine u Studiji „Srebrenica velika obmana“ koju sam radio za Republički centar za istraživanje ratnih zločina – Banja Luka.  Urađena je radna verzija Studije i na tome se stalo. Razlog mi nije poznat.

 

 

U Zagrebu je već 21. aprila 1993, samo pet dana pošto je Srebrenica proglašena za zaštićenu zonu, komandant UNPROFOR-a švedski general Valgren objavio da je demilitarizacija završena. "Na osnovu raporta koji sam dobio od svojih oficira u Srebrenici, mogu da potvrdim da je danas u podne grad demilitarizovan." On se, profesionalno i oficirski časno, ogradio. Čak je navedeno da je demilitarizacija završena u podne. Ako to nije istina krivi su oficiri koji su ga obavestili.

 

U stvari, na podsticaj SAD i nekih zapadnih država, politika Ujedinjenih nacija koju je dosledno izvršavao tadašnji podsekretar za mirovne operacije UN-a Kofi Anan, bila je da se muslimani ne razoružaju. Kofi Anan je, sprovodeći takvu politiku, posle samo dva dana (23. aprila) poslao poverljivu poruku generalu Valgrenu o predstojećoj poseti delegacije Saveta bezbednosti, koju je predvodio venecuelanski ambasador. U toj poruci je naveo: "Imajući u vidu vaše javne tvrdnje da je Srebrenica potpuno demilitarizovana, ne vidim potrebu da UNPROFOR učestvuje u potrazi za oružjem od vrata do vrata.

Vas će nesumnjivo delegacija Saveta bezbednosti, koja vam dolazi u posetu upoznati sa snažnim osećanjem koje je prisutno među nekoliko zemalja članica da UNPROFOR ne sme previše aktivno da učestvuje u razoružavanju žrtava." To je bio način da se, na intervenciju Kofija Anana, izigra Rezolucija Saveta bezbednosti i da se u Srebrenici sačuvaju muslimanske oružane formacije i terorističke bande. Ista praksa je potom primenjena i u Goraždu, Bihaću... Nekoliko godina kasnije video se stvarni smisao američke i Ananove intervencije u korist muslimana. Oni su postali pešadija NATO saveza.

 

To je samo početak pristrasnog ponašanja u slučaju Srebrenice. U Sekretarijatu Ujedinjenih nacija prikriven je značajan jugoslovenski dokument o stradanju Srba u Srebrenici. Isti dokument je prikrio i prećutao Kofi Anan i u svom izveštaju koji je o srebreničkim zbivanjima podneo Generalnoj skupštini 15. novembra 1999. godine. U istom izveštaju on se poziva na knjigu Nasera Orića u kojoj se govori o stradanju muslimana, ali prećutkuje ranije izašlu i dostavljenu knjigu M. Ivaniševića u kojoj se govori o stradanju Srba u Srebrenici. Na početku, u drugom paragrafu, naveo je ili citirao neverovatnu neistinu tužioca Haškog tribunala: "Dokazi koje je tužilac ponudio opisuju scene nezamislivog divljaštva: hiljade muškaraca je pogubljeno i zakopano u masovne grobnice, stotine muškaraca je zakopano živo, muškarci i žene su sakaćeni i poklani, deca ubijana pred očima svojih majki, deda prisiljen da jede jetru svog unuka.

 

Ovo su istinske scene pakla, pisane na najmračnijim stranicama ljudske istorije."

 

  Haško tužilaštvo uzalud više godina traga za svedocima tih Ananovih "zločina". Niko tako nešto nije video. Čak ni sami srebrenički muslimani. Ovo što je u izveštaju rečeno je beskrupulozna obmana svetske javnosti i Generalne skupštine UN-a. Nikada nije pronađen, niti je postojao deda koji je prisiljen da jede jetru svog unuka, nisu pronađene majke pred kojima su pobijena njihova deca, nisu pronađeni obogaljeni i poklani muškarci i žene, sve je to izmišljeno, kao što je izmišljeno i zakopavanje živih muslimana.
 

To što je o Srbima u navedenom izveštaju napisao Kofi Anan, generalni sekretar UN-a, spada u stranice najmračnije propagande uperene protiv jednog naroda.

 

Šta se u Ujedinjenim nacijama dešavalo tokom rata u Bosni i Hercegovini neposredan svedok je profesor istorije, a izvesno vreme i prorektor na Ilinois univerzitetu u Čikagu dr Nikola Moravčević. On je to izneo u intervjuu "Večernjim novostima" pod naslovom "Činimo iste greške". Tom prilikom je rekao i sledeće: "Imao sam sreću da, dok sam bio prorektor na Univerzitetu, upoznam Butrosa Galija, koji mi je i dozvolio pristup arhivu.

 

Možda je prejako reći, šokantni podaci, ali sam došao do dokumentacije koja ukazuje da je u Sekretarijatu Saveta bezbednosti postojao tim koji je izveštajima iz Bosne i sa Kosova dopisivao srpske zločine, a ublažavao ili sasvim prikrivao one koje je činila druga strana. I za mene je bilo iznenađenje da je i put informacija koje su stizale, u najvećem delu, bio prilično čist, a da su ih službe u Savetu bezbednosti upotrebile tako da dokažu svu monstruoznost Srba. Ustanovio sam, i to u knjizi napisao da se išlo čak dotle da je izveštaj prvog komandanta snaga Ujedinuenih nacija u Bosni Satiša Nambijara o zločinima bosanskih muslimana, skinut sa agende dnevnog reda zasedanja".

 

Reč je o redovnom izveštaju koji je nakon godinu dana komandovanja jedinicama UNPROFOR-a Nambijar podneo Savetu bezbednosti i u kome se, pored ostalog, govori i o zločinima bosanskih muslimana i Hrvata nad srbskim stanovništvom. Nikola Moravčević, takođe, svedoči: "Madlen Olbrajt je od Butrosa Galija zahtevala da se Nambijarovi dokazi povuku. Ista je sudbina i dela izveštaja iz Račka, zbog koga je bombardovana Srbija." Recept primenjivan tokom rata u Bosni i Hercegovini bio je sasvim jednostavan.

 

Izveštaji o stradanjima Srba i srbskim žrtvama završavali su u arhivu i o njihovom sadržaju javnost, bar preko Ujedinjenih nacija, nikada ništa nije mogla da sazna. Nasuprot tome izveštaji o stradanju muslimana, silovanjima, progonima ili ubistvima, obično tajno i lažno dopunjeni sa falsifikovanim brojem stradalih, stizali su na dnevni red Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Posledice su uvek bile iste: donošene su rezolucije sa novim, sve oštrijim kaznenim merama protiv Srba s obe strane Drine. Nedugo zatim na srbska naselja su se sručili bombarderi i krstareće rakete.

Boško Antić, kontraadmiral u penziji