BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Portret pravog staljiniste: Kako Staljinov praunuk Jakov Džugašvili brani svog pradedu

Portret pravog staljiniste: Kako Staljinov praunuk Jakov Džugašvili brani svog pradedu
30.04.2021. god.
Po zanimanju slikar, Staljinov praunuk Jakov Jevgenijevič Džugašvili sebe smatra staljinistom, a život je posvetio dokazujući da je istorijski sud o njegovom pradedi zasnovan na lažima. U razgovoru koji smo vodili u Moskvi, naš sagovornik je predstavio neke od svojih razloga za apsolutnu podršku Staljinu, mimo nesvakidašnje porodične privrženosti

akov Džugašvili je sin Staljinovog unuka, pukovnika Crvene armije, Jevgenija Džugašvilija, kome je otac Staljinov stariji sin Jakov. Ako se kaže: „Kakav deda, takav unuk", u ovom slučaju to je više nego tačno i za Staljinovog unuka i za praunuka.

Jevgenij Džugašvili, koji je preminuo pre nekoliko godina, toliko je ličio na Staljina, da su mnogobrojne filmske i televizijske ekipe želele da on igra svog dedu u rastućoj produkciji u kojoj se pojavljuje sovjetski vođa.

Lideri
Lideri "Staljinskog bloka" na demonstracijama 1999: drugi sleva Jevgenij Džugašvili, unuk Josifa Visarionoviča Staljina

Jakov Džugašvili je slikar. Rođen je 1972, završio je Umetničku akademiju u Tbilisiju, a zatim usavršavao tri godine slikarstvo u Glazgovu. Pre nego što se vratio u Tbilisi, gde sada živi, izlagao je u londonskim galerijama. Pored slikarstva, pasionirano se bavi istorijom svoje porodice, a posebno utvrđivanjem istine o pravom delovanju njegovog pradede, Josifa Visarionoviča Staljina.

Sa Jevgenijem i Jakovom Džugašvilijem upoznao sam se prilikom obeležavanja godišnjice Jalte „repriznom konferencijom" na kojoj su učestvovali unuci trojice glavnih aketra, Ruzvelta, Staljina i Čerčila.

Staljin je umro 5. marta 1953. posle kraće bolesti, u 75. godini. Mada se činilo da je istorija o Staljinu dala konačni sud, okončanjem Hladnog rata i s padom Berlinskog zida Staljinova popularnost u današnjoj Rusiji rastu zajedno s naporima za drugačijim ocenama njegovog delovanja, tako da je ponovo nastala „Staljinova kontroverza".

Staljinova kontroverza

U Rusiji već neko vreme postoji trend preispitivanja Staljinove uloge u ruskoj i sovjetskoj istoriji. Tome će doprineti i ovogodišnje obeležavanja 80 godina od početka Velikog otadžbinskog rata kako se Drugi svetski rat naziva u Rusiji, u kome je Staljinova uloga nezaobilazna. Rusi koji su nostalgični prema Staljinu, čine to mahom zbog njegovog oreola ratnog pobednika i stvaranja velike i jake države koja je bila u stanju da parira SAD i zapadnom svetu. Ali, na drugoj strani ostaju brojni domaći zločini koje ni današnja Rusija ne oprašta i ne zaboravlja.

"Zid tuge" u Moskvi, spomenik žrtavama staljinističkih čistki u kojima je stradalo, prema različitim procenama, između 750.000 i 3,3 miliona ljudi. Spomenik je podignut 2017.

Ruski predsednik Putin izjasnio se protiv prekomerne demonizacije Staljina, ali i protiv zaboravljanja strahota staljinizma. On Staljina smatra „složenom figurom", a da je njegova prekomerna demonizacija jedan od načina napada na Sovjetski Savez i Rusiju. „Pokažite da današnja Rusija nosi neke rodne znake staljinizma. Svi mi imamo neke rodne znake. Pa šta?", rekao je Putin jednom prilikom, dodajući da se Rusija suštinski promenila. „Naravno, verovatno nešto ostane u mislima. Ali to ne znači da moramo zaboraviti sve strahote staljinizma povezane sa koncentracionim logorima i uništavanjem miliona naših sunarodnika", rekao je Putin. Postoje u evropskoj istoriji ličnosti koje nisu ništa manje bile surove od Staljina, poput Kromvela i Napoleona, ali su slavljeni u svojim zemljama i njihovoj istoriji.

Memorijalni vrt u Butovu posvećen staljinističkim žrtvama
Memorijalni vrt u Butovu posvećen staljinističkim žrtvama

Staljinova ličnost u Rusiji ostaje omeđena dihotomijom velike pobedničke države i unutrašnjom strahovladom. Rusija je i u tekst ustavnih promena uvela zabranu izjednačavanja staljinizma i fašizma, pošto se iza kritike staljinizma i komunističkog sistema krije zapravo rehabilitacija nacista i nacističkih vrednosti.

Ali, ne samo u Rusiji, nego i u rodnoj Gruziji.

Pod vlašću Saakašvilija, sklonjen je Staljinov spomenik visok 6 metara u njegovom rodnom mestu Gori. U Gruziji je od 2011. godine na snazi zakon „Povelje slobode" prema kojem su zabranom upotrebe komunističkih i fašističkih simbola izjednačeni komunizam i fašizam. Kada je Saakašvili izgubio izbore, meštani su tražili vraćanje Staljinovog spomenika, a jedan kolekcionar je ponudio za njega 17.000 dolara. Spomenik još nije vraćen, a neprestano traju protesti meštana koji zahtevaju njegovo vraćanje.

Proslava Staljinovog rođendana u njegovom rodnom Goriju, 21. decembra 2019.
Proslava Staljinovog rođendana u njegovom rodnom Goriju, 21. decembra 2019.

Jakov Džugašvili jedan je od boraca za promenu uvreženih kritičkih i negativnih shvatanja o svom pradedi, Josifu Visarionoviču Staljinu, ali je istovremeno i veliki borac za razotkrivanje „korona zavere" s kojom se, po njemu, suočava današnje čovečanstvo. Javnost u Srbiji nije imala prilike da čuje argumente pravih „staljinista" još od raskida sa IB-om. U razgovoru koji smo vodili u Moskvi, naš sagovornik je predstavio neke od razloga za apsolutnu podršku Staljinu, mimo nesvakidašnje porodične privrženosti.

„Verujem da restauraciju spomenika Staljinu i uklanjanje prljavštine iz muzeja poput 'Muzeja sovjetske okupacije' (koji je 2006. otvoren u Tbilisiju, a od 2001. postoji i u Kijevu, prim.) ne treba posmatrati kao manifestaciju poštovanja i pažnje prema Staljinovoj ličnosti", kaže na početku razgovora Staljinov praunuk.

Iz postavke u Muzeju istorije Gulaga u Moskvi
Iz postavke u Muzeju istorije Gulaga u Moskvi

„Obnova spomenika i muzeja neće ljude učiniti pametnijima. Uostalom, postojao je spomenik i otvoren je muzej, u čemu je poenta? Da li je to pomoglo ljudima da izbegnu nevolje koje su ih zadesile tokom „nezavisnosti"? Pametniji su postali nakon otvaranja 'Muzeja okupacije'? Ne, nije pomoglo", kaže Jakov Džukašvili. „Ne vrede ni groš ona znanja koja ne mogu da nam poboljšaju naš duhovni i materijalni život. Kada se spoznaju znanja koju to mogu da poboljšaju, ljudi će početi da raščišćuju u svojim glavama i pojaviće se jasna ideja kako ljudi postaju gospodari u svojoj zemlji; ljudi će razmišljati o temeljnim konceptima koje svaki odrasli građanin u državi treba da poznaje, o suštini ustava, zakona, države, pravde. Zadatak vlasti nije da obnavlja spomenike ili preimenuje ulice. Zadatak vlasti je da zaštiti apsolutnu većinu naroda od pogoršanja duhovnog i materijalnog života. Zbog toga bi restauraciju kulturnih dobara, u ovom slučaju spomenika i Staljinovog muzeja, vlasti trebale da izvedu sa jednim jedinim ciljem - podizanja kulturnog nivoa građana. Ali biti kulturan ne znači voleti pevati i plesati na sceni, slikati slike ili svirati klavir. Kulturna osoba je ona koja zna kako da primeni znanje stečeno tokom života. Staljinov muzej treba da govori istinu o Staljinu i našoj istoriji kako bi ljude učinio pametnijim. Ako je ovo cilj sadašnjih gruzijskih vlasti, onda sam za to".

Jakov Džugašvili sa ocem, istoričarem Jevgenijem Jakovljevičem Džugašvilijem (1936-2016), koji je bio sin Staljinovog starijeg sina Jakova, ubijenog 1943. u nemačkom koncentracionom logoru Zaksenhauzen
Jakov Džugašvili sa ocem, istoričarem Jevgenijem Jakovljevičem Džugašvilijem (1936-2016), koji je bio sin Staljinovog starijeg sina Jakova, ubijenog 1943. u nemačkom koncentracionom logoru Zaksenhauzen

„Staljin je najveća ličnost u svetskoj istoriji", nastavlja Jakov Džugašvili. „Govori se o Staljinovim delima, a da li ljudi uopšte znaju za njih? Da li oni uopšte shvataju kakvo je njegovo pravo delo? Pre nego što bilo ko iznese bilo kakve ocene o Staljinu, potrebno je na početku imati ispravnu predstavu o onome što je radio. U prvom redu, to znači razobličiti laž o njegovim nedelima. Ja se time u okviru svojih mogućnosti bavim poslednjih 10-15 godina".

DRAGAN BISENIĆ: Koja su najvažnija nedela za koja se Staljin okrivljuje, a koja se po Vama nisu dogodila ili ih nije on počinio?

Jakov Džugašvili
Jakov Džugašvili

JAKOV DŽUGAŠVILI: „Mislim da je osnovna stvar zbog koje ljudi lako veruju u antistaljinske laži, ta laž da je Staljin navodno bio diktator. To je duboka zabluda. U SSSR-u nikada nije bilo diktature jedne ličnosti kao u zapadnim demokratijama. U SSSR-u diktator je bio Centralni komitet KPSS-a koji su manje-više činili prvi sekretari i šefovi regionalnih partijskih organizacija. U različito vreme njihov broj je bio različit, ali ih je bičo oko 70. CK je bio diktator, a ne Staljin. Nerazumevanje te stvari vodi ka narazumevanju razlike između reči „diktator" i „vođa". U sistemu upravljanja SSSR (koji se ogledao u kolektivnom upravljanju od strane CK), Staljin je bio vođa, ali nije imao diktatorska ovlašćenja. Drugim rečima, on nije raspolagao državnom vlašću. A šta je značilo biti vođa u ovom slučaju? Verujem da će moj odgovor da razočara mnoge koji su obuzeti antistaljinskim lažima, ali zar samo zbog toga ta laž da traje? Staljin je postao vođa ne zbog moći državne vlasti koju nije ni imao do maja 1941, kada je stao na čelo izvršne vlasti u SSSR, nego zbog toga što je, iznad svega, bio radniji, prilježniji, pravičniji i najvažnije - pemetniji od drugih. Već su i sami antistaljinisti saglasni da je Staljin celog života radio na vlastitim obrazovanju. To je jedna od osobine pravog vođe. Što se tiče njegove strogosti, mogu da kažem da je on bio strog prema onima koji su kršili sovjetske zakone, a oni su bili sovjetski jer su štitili sve građane SSSR.

Jakov Džugašvili, Staljinov sin i deda Jakova Jevgenijeviča Džugašvilija, u nemačkom zarobljeništvu. Staljin je odbio da ga razmeni za nemačkog feldamaršala Fon Paulusa, zarobljenog u Staljingradu. Ubijen u koncentracionom logoru Zahsenhauzen, aprila 1943.
Jakov Džugašvili, Staljinov sin i deda Jakova Jevgenijeviča Džugašvilija, u nemačkom zarobljeništvu. Staljin je odbio da ga razmeni za nemačkog feldamaršala Fon Paulusa, zarobljenog u Staljingradu. Ubijen u koncentracionom logoru Zahsenhauzen, aprila 1943.

Mnoge laži su bačene na Staljina! Pre nekoliko godina saznao sam da je na kraju Drugog svetskog rata Čerčil hteo da se svi fašistički zapovednici odmah streljaju. Obavestio je o tome Ruzvelta koji se složio s tim. Oduševljeni Čerčil isti predlog je prosledio Staljinu u Moskvu, misleći da je stvar već gotova. Ali, Staljin se nije složio. Rekao je da je svima potrebno javno suđenje. Sada je Čerčil demokrata, a Staljin krvavi diktator!?"

Zašto je Hruščov okrivio Staljina?

„Da bi prikrio ubistvo koje je izvršio on sam ili koje je izvršeno uz njegovo neposredno učešće."

Da li je onda Staljin ubijen?

„Imam sve osnove da smatram da je Staljin umro nasilnom smrću, ili zbog smišljenog uskraćivanja medicinske pomoći, što je ista stvar. Sigurno je da je 5. marta 1953. u Kremlju izvršena izdaja: Staljin je ubijen i vlast se našla u rukama tiranskih tupoglavaca, nedoraslih državnim poslovima. To se dogodilo u trenutku kada je Staljin hteo da ukloni partiju iz ekonomskog života zemlje.

Nasilno uklanjanje Staljina omogućilo je dolazak na vlast 'šestorke', a u stvari Hruščova, čije se državništvo pokazalo ničim drugim nego izdajom državnih interesa. Ali, svejedno, da li će to da proširi naša saznanja o Staljinu i njegovom delu? Zar je važno ko je izvršio? Svako naše saznanje treba da bude upotrebljivo za naš savremeni život. Znanje od koga nema koristi ne možemo da nazivamo znanjem."

Obeležavanje 68. godišnjice Staljinove smrti, 5. marta 2021. u Moskvi
Obeležavanje 68. godišnjice Staljinove smrti, 5. marta 2021. u Moskvi

"Znanje o Staljinovoj epohi i njegovoj ulozi u događajima ne vrede ničemu ako ne možemo da ih primenimo. Hoćemo li, na primer, da postanemo pametniji ako dokažemo da Herostrat nije spalio Artemidin hram? Mislim da to nema nikakvog uticaja na naš život.

A ako mi saznamo sledeće: 1) da nikakvih staljinskih represija u suštini nije bilo, a jeste bilo pobune partijskih velmoža u savezu sa šefom NKVD-a Ježovim kao odgovor na pokušaj Staljina da se okonča diktatura partije i da se vlast preda narodu kojeg su oličavali narodni sovjeti i njihovi izvršni organi; 2) da Staljin nije sklopio nikakav savez s Hitlerom i da je original sporazuma o nenapadanju s Nemačkom od 23. avgusta 1939. uništili Mihail Gorbačov i Aleksandar Jakovljev, a umesto tog dokumenat u arhivu je ubačen falsifikat; 3) da SSSR nikada nije streljao poljske građane u Katinu, nego su to učinile fašističke snage, pošto je tu bila fašistička, a ne sovjetska vojska, a Gebelsova propaganda zatim je učinila svoje i to pripisala sovjetskoj armiji. Iako je ta laž ponovljena milion puta u kampanji protiv SSSR i Staljina, ona nikada neće postati istina."

Kartonske figure Trampa, Staljina, Lenjina i Si Đinpinga na ulicama Moskve
Kartonske figure Trampa, Staljina, Lenjina i Si Đinpinga na ulicama Moskve

Kako ocenjujete današnji odnos Rusije prema Staljinu?

„Sve zavisi od stepena informisanosti i od toga za kakve ciljeve čovek živi. Ako on živi da udovolji svojim prirodnim instinktima, nikakva istinita informacija o Staljinu takvom čoveku neće pomoći da poštuje Staljina. Ako čovek svojim ciljem smatra da uradi nešto korisno za sve i da je zbog toga spreman da upravlja zadovoljenjem svojih sebičnih nagona, takvom čoveku će informacija o Staljinu da pomogne da se orijentiše u svetu prepunom laži."

Šta je za Vas najveće Staljinovo delo?

„Njegova dela su služila samo jednom cilju - da građane SSSR-a načini gazdama u svojoj kući. Staljin je znao da zaštiti interese ne samo ruskog, nego i svih drugih naroda. Kod njega se pod rečju 'narod' podrazumevalo 100 odsto stanovnika, a ne samo 5-7 odsto imućnih kao danas. Postoji američki istoričar Grove Fur kome niko ne daje mogućnost da bilo gde javno istupi. On je napisao knjigu Hruščovljeva laž. Da li ste ikada išta čuli o njemu? Niste, naravno, kao ni svi drugi. Ali, svi su čuli za nekog Simona Montefjorea koji je napisao 12 knjiga o SSSR-u, pri tome ne znajući ruski. On je napravo karijeru na istoriji jedne nacije ne znajući njen jezik."

Vasilij, mlađi Staljinov sin, Andrej Ždanov, Staljinova ćerka Svetlana, Josif Visarionovič Staljin i stariji Staljinov sin Jakov, 1936.
Vasilij, mlađi Staljinov sin, Andrej Ždanov, Staljinova ćerka Svetlana, Josif Visarionovič Staljin i stariji Staljinov sin Jakov, 1936.

Postoje podele i u Vašoj porodici. Svetlana, Staljinova kćerka (prebegla 1967. iz SSSR-a u SAD, umrla 2011), dok je bila živa, krivila je oca. Otkuda potiču tako oštre razlike?

„Ja smatram podlacima sve koji koriste Svetlanu u cilju propagande antistaljinizma, a u suštini fašizma, jer antistaljinizam danas nije ništa drugo nego fašizam. To je, međutim, druga tema. Svetlanu uvek pominju kada hoće da pojačaju delovanje antistaljinskih laži na plitke umove, a pri tome uvek prećutkuju Svetlaninog brata Vasilija, koji, za razliku od Svetlane, svoga oca nije hteo da izda ni za šta na svetu (Vasilij, mlađi Staljinov sin, koji je nakon očeve smrti optužio Beriju i Hruščova da su otrovali Staljina, zatim uhapšen, optužen za antisovjetsku propagandu i osuđen na osam godina zatvora, umro 1962, prim.). Zbog toga ga je Hruščov kaznio, zajedno sa onima koji su ga podržavali, uključujući oficire koji su krivi za tragediju 22. juna 1941."

Kako se odnosite prema religiji? Da li je to „opijum naroda" ili važna duhovna praksa?

„U ovom pitanju mi nije važna sama religija - verski tekstovi, rituali, oni koji služe religiji... - već konkretni živi ljudi. Kada je crkva izgubila državnu zaštitu padom monarhije u februaru 1917, spontane odmazde nad sveštenicima zahvatile su celu zemlju. Ljudi nisu vršili odmazde zbog religije, već nad određenim ljudima. Za šta? Za podlost, glupost, lenjost, pohlepu, grabež novca. Drugim rečima, ljudi su mrzeli sveštenike ne zbog njihove religioznosti ili antireligioznosti, već zbog njihovih ljudskih kvaliteta, tačnije, zbog odsustva ljudskih kvaliteta."

Pomen Staljinu u crkvi u Goriju na godišnjicu smrti, 5. marta 2020.
Pomen Staljinu u crkvi u Goriju na godišnjicu smrti, 5. marta 2020.

Šta se promenilo u crkvi uspostavljanjem sovjetske vlasti?

„Sveštenici su počeli da služe narodu! Jedna od manifestacija ove službe bila je da su se crkveni oci zainteresovali za najrazličitija područja znanja u nauci i ekonomiji i u tome postigli izvanredne rezultate!

Staljinska država ih je podsticala na sve moguće načine. Davno sam shvatio: kakva je vlast - takvi su i ljudi u državi. Ako vlast služi narodu, onda svi u ovoj državi služe narodu, uključujući i sveštenstvo. Služenje Bogu nije ništa drugo nego služenje ljudima. Mislim da su to shvatili crkveni oci u staljinskom SSSR-u."

Da li se smatrate komunistom i ako je tako, kako zamišljate komunističko društvo?

„Neki veruju da bi komunizam trebalo da dođe kao rezultat razvoja proizvodnih snaga društva. Drugim rečima, oni komunizam ne vide kao cilj, već kao efekat! Meni je na duši druga stvar: komunizam treba da dođe kao rezultat razvoja ljudi. Komunizam treba da bude cilj svih ljudi, ako su ljudi a ne životinje.

Načelo komunizma 'svako prema sposobnostima - svakom prema potrebama' smatram divljačkim. Šta je sa onima koji smatraju da je smisao života da konzumiraju što je više moguće ili, pojednostavljeno rečeno, da 'jedu i odmaraju' što je više moguće? Ne, to nisu ljudi, već životinje, a komunizam je društvo ljudi. Komunizam je pravda za sve članove društva, a ne samo za komuniste, a moć u takvom društvu služi čitavom društvu, a ne nekoj klasi."

Šta znate o Srbiji? Želite li da je nekada posetitite?

„Raspolažem, nažalost, veoma oskudnim informacijama o onome šta se događa u Srbiji. No, sudeći po delimičnim informacijama, mogu da pretpostavim da oni koji su razbili Jugoslaviju (tačnije, oni koji su ubedili građane Jugoslavije da je neophodno da je razbiju), nisu želeli da usreće narode koji su živeli u Jugoslaviji. Ni SSSR nije razbijen da bi njegovi narodi, recimo Gruzini, srećno živeli..." 

Izvor: Dragan Bisenić, RTS / OKO 



  • Izvor
  • Tanjug
  • Jakov Džugašvili ispred biste svog pradede/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Nikome nije uspelo da ukroti zloglasnu Drenicu, a to je 1999. godine učinila 37. motorizovana brigada iz Raške, koja je iz sastava Druge armije pretpotčinjena Trećoj armiji, odnosno Prištinskom...


„Rođen sam u negdašnjoj staroj Hercegovini, staroj srbskoj kneževini...“ - priča Ratko. Rođen za vreme Drugog svetskog rata, na šta i njegovo ime asocira, 12. marta 19

5. jun 1999. U zoni odgovornosti 549. motorizovane briga


SSSR je decenijama branio prijateljske režime šaljući vojnike po celoj Aziji i Africi. Poslednjim ratom van svojih granica ipak nije ostvario ciljeve, a i skupo ga je koštao, piše ...

Zvezda Napoleona Bonaparte možda se nikad ne bi uzdigla da je Aleksandar Suvorov još malo poživeo. „Hrabrom ruskom grenadiru nikakva vojska na svetu ne može se odupretiˮ - voleo je...


Jedno od najbolnijih mesta kolonizacije srpske kulture u socijalističkoj Jugoslaviji i proevropskoj Srbiji tiče se statusa srbskog jezika i pisma.


Ostale novosti iz rubrike »