Faina Savenkova: Zaboravljene sudbine

07.05.2021. god.

Listajući stare porodične albume, zagledam se u lica na požutelim od vremena fotografijama. Ljudi sasvim obični, ništa na njima osobito. Mnoge od onih, čiji je život zabeležio nepristrasni negativ, ja čak i ne poznajem. A ne znam ni kako su se našli, u tom zaustavljenom trenutku prošlosti, baš pored mojih rođaka, kako su im se putevi ukrstili. Različite sudbine, gotovo zaboravljene i izgubljene negde na stranicama istorije. Istorije, koju su oni svi zajedno stvarali, često žrtvujući joj ne samo svoja imena, nego i svoje živote.

Moja prabaka se rodila i provela detinjstvo mnogo zapadnije od Luganska, sa druge strane Dnjepra. Tri sestre, koje su suviše rano odrasle u ratu. Deca, koja su ostala bez roditelja i koja su preživljavala u neljudskim uslovima – bila je to tada surova svakodnevica. Prabaka već dve godine nije sa nama. A daleke 2014, dok smo na TV gledali izveštaj o banderovskoj bakljadi u Kijevu, ona je samo rekla: «Zašto ih sve četrdeset pete nisu dokrajčili?»

Baka je znala šta govori: samo zbog magle, ti isti, koje danas nazivaju herojima, nisu došli do njihovog sela. I upravo zato su moja prabaka i njene sestre ostale žive. I zato i ja danas postojim. Danas mi je teško da razumem, kako se to dogodilo da su se napori mnogih svedoka Velikog Otadžbinskog rata da se uspostavi mir u našoj zemlji, a sami njihovi životi, pretvorili u prah i obezvredili za samo nekoliko godina. Zar je moguće ostati ravnodušan, držeći u rukama stare fotografije svojih pradedova i prabaka? Zar ne poželimo da razumemo zašto su oni postali onakvi, kakvim ih pamtimo: snažni, puni ljubavi, radosni zbog običnih stvari? Negirajući i prepisujući njihovu prošlost po svom nahođenju, zar mi ne izdajemo ne samo svoje pretke, nego i sami sebe? Ja u stvari nemam odgovore na sva ta pitanja.

I mislim da ih ni mnogi drugi nemaju. Ali ono što imam, jeste vera da će sadašnje greške biti ispravljene, pre nego što bude kasno. I u Kijevu će opet odavati poštu onima, koji su oslobađali taj grad, a ne onima, koji su ubijali njegove žitelje. Veza pokoljenja je u težnji ka miru i stvaralaštvu radi sreće svoje dece, a ne u težnji da se sve poruši. Čini mi se da je to ono najvažnije, čega se moramo setiti uoči praznika Pobede. I više nikada to ne smemo zaboraviti

Faina Savenkova je najmlađi član Saveza pisaca Luganske Narodne Republike. I šampion u tekvondou. Ima samo 11 godina i završava šesti razred. Mnogo voli Srbiju i Emira Kusturicu. Faina piše pozorišne komade i priče. Objavljivali su je poznati časopisi iz Rusije i LNR, dobila je nekoliko nagrada.

Preveo: Vladimir Kršljanin

Izvor
Tanjug
/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Čija je Bosna?

U kontekstu neodrživosti „dejtonske Bosne“, Amerikanci malo-malo pa poruče kako imaju svoj „nezavršen posao na Balkanu“. Hoće li im Rusi dozvoliti da na bosanskom „oglednom geopolitičkom polju“ pokušaju da...

Opasna igra Bratislava Gašića

Kako je šef srbskog bezbednosnog sektora predao Amerikancima poverljiva službena dokumenta i sastavio prvu čitulju srbsko-ruskim odnosima.

U potrazi za nacionalnim prioritetima — Miloš Ković

Hoće li se Univerzitet u Beogradu ikada osloboditi iluzija, da bi konačno naučio da prepoznaje prioritete i potrebe ove zemlje i ovog naroda? Cijena bi i ovoga puta mogla...

Milan Rakić – pesnik koji je postao ratnik

Rakić je bio pravnik, akademik, bavio se i obaveštajnim radom, učestvovao je u prebacivanju oružja za srpske čete, posredovao u njihovom formiranju. A istorija ga prvenstveno pamti kao pesnika,...

Muzej NATO krivice: Kakav memorijalni centar treba da bude na mestu Generalštaba

Najprimerenija namena ove zgrade bila bi preuređenje u muzej, sa stalnom postavkom koja bi se ticala Odbrambeno-otadžbinskih ratova u Hrvatskoj i BiH 1991-1995, kao i na odbranu KiM 1999,...