Problem, golem

13.04.2020. god.

Slika prva - sretnem jednoga drugara, medicinski radnik, doktor takoreći. Al, pobegja na bolovanje. Elem, izlatktamo se mi po propis, celivanje nema, razdaljina dva metra. I on poče odma da mi se žali - tugo lele, ovej mere, jedva izdržavam. Pa zašto be, reko? Pa, vika, ukinaše i švaleraciju. Em ne mogu da se vidim sa devojku mi, a i žena mi ne dava, a ni tašta. A ja mu reko - pa ne si gi, valjda, pituvaja?

Slika druga - komšika se vrti oko moju kapiju, krši ruke. Vidim, oće da pita nešto. Izvolte, reko (ime poznato redakciji) što treba? A ona će - tuj li je vaš Žuća (inače naš pas). Tuj je, reko, zašto? Pa ako hoćete da nam ga pozajmite uveče, muž mi da prošeta! Reko, nema problema, za komšiju uvek, a za komšiku i poviše. Pa se razderem po dvorište - Žuuuuuućooooo, doodi, da prošetaš komšiju!

Slika treća - Zbog ovih mera izlazim samo do prodavnice i do pekare. Kad, kod jedne zgrade u centru, dva reda kontejnera, i mlađi čovek koji pretura po njima. Pogledam, za ruku drži dete. I ajde sad što je slika i ovako, u normalno vreme, tužna, ali sada naročito - naime, i on i dete, oboje nose maske! Da se zaštite! Priđem, rekoh, bravo, poštujete sve mere i propise. I ostavim im onu kesu iz pekare.

I takoj, problemi golemi - na nekoga ljubavni, na nekoga dosada, a na nekoga i - životni.

Ivan Trajković